Foto: Privatna arhiva Jedno od pitanja koje postavljam sebi ponedeljkom ujutru, nakon što sam zagrebao uobičajenu zbunjenost glede poente života i smisla smrti, jeste koja je svrha kolumne u „Danasu“ koju se spremam da napišem.
Odavno mi je jasno da se obraćam području sličnomišljenika, iako mi se sviđa što imam utisak da me prate osobe koje opipavaju svoj ideološki puls sa obe strane centra.
Kako god, ljudima uglavnom ne otvaram nove vidike već nekakvom estetikom mišljenja pomažem da preguraju dan.
S tim u vidu, već po tradiciji u ovo doba godine odvija se dobrodošlo iskakanje iz matrice, kada osvajam paramedijske tvrđave i bivam predstavljen novoj, pluralizma gladnoj publici.
Tako, 5. marta na sajtu tabloida Alo! postavljen je tekst naslova „’VUČIĆ JE HITLER, A EXPO 2027 NACISTIČKA OLIMPIJADA’ – Đilasovo glasilo nastavlja HAJKU ISLAMISTA IZ REGIONA“, i podnaslova „Čovek koji je pokušao da opravda ubistvo 16 ljudi za vreme NATO agresije sada zajedno sa Kurtijevim i islamističkim medijima iz BiH udara na Vučića“.
Dva su mi motiva inspirativna za analizu.
Prvi je da tekst nije potpisan; čak ni inicijalima, što bi verovatno bio prihvatljiv model autorstva u ovom slučaju.
To me odvodi ka razmišljanju o mentalitetu plaćenog ubice koji prevladava među nižim uposlenicima tog tipa „medija“.
Iz vrha organizacije – dakle, od nekoga ko nije deo „medija“ – stiže naređenje koje se zatim preko posrednika prenosi do izvršioca.
Krivica se utapa u moru usmenih naloga, što meti ostavlja mršavu mogućnost da uperi optužujući prst… u koga?
Vlasnika „Alo!“-a?
U izvesnog Sašu Blagojevića u čijim šturim biografijama piše da je školski drug Siniše Malog?
Takvi detalji me skreću na slepu ulicu ispravljanja netačnih tvrdnji, čime zaboravljam početne pobude.
Školski drug?
Osobe tog tipa ne poznaju koncept „druga“ – nekoga ko vam se u početku učinio prikladnim za zajedničke aktivnosti, pa ste postepeno razvili bliskost po bitnijim, vrednosnim tačkama (ponekad, što je i najbolje, nemate pojma zašto) – već od središnjih razreda osnovne škole ljudska bića propuštaju kroz skener za detekciju materijalne upotrebljivosti.
Tako se esejistički zanesem i umalo zaboravljam šta sam hteo da dodam na temu poređenja Olimpijskih igara 1936. godine i Expa 2027, a pre nedelju dana jesam u brzini načinio propust koji valja ispraviti.
Naime, svakako je tačno da EXPO 2027 ima dvostruku marketinšku svrhovitost (unutrašnju – za dalje zablesavljivanje baznog miliona radikalskih glasača; spoljašnju – za „pranje“ kroz saradnju sa svetskim institucijama) kao i da je poduhvat još jačeg stezanja domaće industrije (još veći broj građana će egzistencijalno zavisiti od rada za Vladajuću kriminalnu grupu).
No, za razliku od Olimpijskih igara u Berlinu, ovde imamo i aspekt male grupe ljudi koja je iscrtala plan pražnjenja džepova poreskih obveznika i otimanja javnih dobara.
Nacisti se, barem u početnoj fazi svoje vladavine, time nisu bavili, već su verovali u određenu Ideju, koliko god bila pogrešna.
Mnogi su verovali i do samog kraja, pa su ubijali svoju decu da ne bi bila kažnjena životom u svetu poražene Ideje.
Posledično, NSDAP mi izaziva strahopoštovanje, dok prema SNS-u osećam samo gađenje, kao i sramotu što smo dozvolili da ima moć nad našim životima.
Drugi utisak teksta iz „Alo!“-a o mom zločinačkom udruživanju sa „islamistima iz regiona“ jeste izvesna, iako teoretska, korist koju ima.
Nepotpisani egzekutor se svojski potrudio, fotografisavši i u „medijski“ uradak umetnuvši celu kolumnu, čime su njegovi čitaoci dobili priliku uvida u suprotno mišljenje.
Teško da će neko od njih i pročitati moj tekst – jasno, prikazan zbog fotografije vinovnika („Ovo je čovek koji…“) – ali je ipak tu.
Pomislih, „Veću pažnju dobijam od ovih dobrih ljudi nego od sopstvenog kolektiva. Vidi samo koliko su komentara pustili“.
Ono jes’, svi su potekli sa par kompjutera, možda iz same redakcije… ali, ipak.
Elem, „Alo!“ se, zahvaljujući navođenju integralne verzije teksta čijem autoru žele da uteraju strah u kosti, može smatrati profesionalnijim medijem od, recimo, RTS-a.
Glavni udvornik tamošnjeg infomativnog programa Nenad Lj. Stefanović preferira prenošenje tumačenja, obično iz uvek istog izvora, bez detaljnog navođenja događaja koji ga je izazvao.
„Šta beše kontekst?“ je, naravno, pitanje koje se ne postavlja, što sve zajedno od RTS-a stvara čvor nerazmrsivog besmisla.
I eto… toliko o još jednom ponedeljku u „najlepšoj je zemlji našoj“.
Ah, da…
Udruženje „Da se zna!“ ovih dana je najavilo tužbu protiv „Alo!“-a u kojem je – kakav danak neiskustvu, sa potpisom – objavljena tvrdnja da se bave dilovanjem droge.
Bio sam na protestu koji je organizovalo dotično udruženje povodom policijskog zlostavljanja dve LGBT osobe (pošto znam da će da dođe sto ljudi pa nije zgoreg da im pripomognem kad sam već, kao ološ iz kruga dvojke, na deset minuta hoda), i nije mi ništa ponuđeno.
Možda nisu smeli da priđu dokazanom saradniku regionalnih islamista? Ne bih znao, ali jesam siguran u ključni razlog zašto mi nije prišla ekipa RTS-a.
Nije je bilo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
