Foto: Privatna arhiva Jednom sam bio statista.
U studiju tada još uvek aktuelne televizije Foks snimana je pilot epizoda humoristične stand-up emisije za koju sam napisao jedan od tri nastupa, i reditelj me je pitao da li bih – štedelo se – uz to i popunio scenografiju osmišljenu kao noćni stand-up klub.
Poveo sam tih dana dokonog druga i seli smo za jedan sto malo udaljeniji od bine, odakle smo se na komandu smejali i aplaudirali, a nije mi baš bilo do veselja pošto nisam bio oduševljen kako taj moj segment izgleda.
Naime, napisao sam nekakvog na prvi pogled potpuno normalnog, mada smušenog i životom razoružanog mladog čoveka koji izgovara neočekivano poremećene stvari, da bi ga u konačnoj verziji igrao glumac dizajniran kao pravi princ tame.
Izgledao je sjajno (drug reče, „pa, odelo“), i radilo se o dobrom glumcu koga sam kasnije viđao po serijama i filmovima, ali se potpuno izgubio kontrast.
U prvim redovima, pak, bilo je nekoliko iskusnih statista sa zadatkom koji su umešno pravili atmosferu.
Konfliktno je to bilo iskustvo, biti i rezignirani autor i ljudska scenografija koja doprinosi da pilot epizoda liči na nešto.
Sada kad razmislim, shvatam da su mi entuzijastični statisti u stvari bili fenomenološki zanimljiviji od onoga što se dešava na bini.
Prisustvo publike je važno, kakva god da je.
Koju godinu pre te pilot epizode, u Narodnom pozorištu je izvedeno javno čitanje jedne moje studentske drame.
Projekat je bio ambiciozan, sa ciljem da se mladim autorima ukaže pažnja na maloj ali za takve događaje definitivno prevelikoj sceni.
Blaženo nesvestan koliko je samopromovisanje važan, možda i odlučujući faktor u građenju umetničke karijere, o javnom čitanju sam obavestio samo devojku i našu zajedničku drugaricu sa kojom sam se u to vreme stalno viđao.
Tekst je bio drugi na programu, što znači da su se nasumični posetioci do tada razišli i u sali je ostalo petnaestak ljudi.
Vrlo neprijatno, a još gore je bilo kada su scenski radnici desetak stranica pre kraja teksta počeli da prave buku, pa onda i da ulaze na scenu pripremajući večernju predstavu, a jedan od glumaca rekao kolegi „završi ti i ovo moje“ i otišao.
Kada se cela ta grozota završila, u holu sam krenuo u pravcu ansambla da bismo se barem upoznali.
Prilazeći, upao sam u komentar glumice zadužene za glavni ženski lik: „Mislim, ovaj tekst je, ono…“.
„Eh, ja sam taj“, priznah, na šta mi je ona optužujućim glasom rekla, „Pa što nisi zvao ljude?!“.
Ko zna šta je zaista mislila o drami, ali bi se reklo da joj je glavni problem bio što sala nije popunjena dobronamernom publikom?
Važna lekcija.
* * *
O ovim mojim ličnim iskustvima razmišljam nakon što sam pogledao najnoviju reportažu televizije N1 sa temom plaćenih statista na režimskim skupovima, ovaj put pojačan i izuzetnim „undercover“ radom.
U prilogu, profesionalci koji obezbeđuju ljudsku scenografiju nalikuju filmskim zanatlijama kojima je svejedno da li su zaposleni na realizaciji filma sa Stivenom Sigalom ili Stelanom Skarsgardom.
No, za razliku od neuzbuđenosti organizatora filmskih statista, ovi koji rade za srpski kriminalni režim emituju dodatni stav da je to čime se bave glupi i pomalo sramotni posao.
Stvar je, zapravo, toliko zaumna da plaćeni statisti služe isključivo da se popuni kadar, dok pevanje i skakanje po komandi obavlja par hiljada svojim tajnim bankovnim računima mnogo posvećenijih režimskih vojnika.
Stajanje i slikanje košta tri „crvene“, a bilo kakav napredniji vizuelno-zvučni zadatak spada u cenu svakodnevnog životnog izbora.
Osim ako nije potpuno lud, glavni glumac je svestan kakve besmislice urla sa bine, kao i da je razigrani, šaroliki kadar jedino što može spasiti njegov kvaziumetnički nastup od sveobuhvatnog jada.
U svakom slučaju, zna da ta slika „zlatnog doba“ čiji je on zlatni presek nije stvarna, zar ne?
Recimo da zna, iako u to odavno nisam siguran, te stoga posvetimo pažnju pitanju kome je delo namenjeno?
Pre četrdesetak godina, režimske skupove, po prirodi fikcije vrlo nalik današnjim, posećivali su voljni, besplatni statisti.
Oni su bili oduševljeni prodatom im idejom u tolikoj meri da nisu morali biti utovarivani u autobuse, sami traživši da im se obezbedi prevoz do događaja.
Poneki zaostali primer vrste se, naravno, može uočiti i danas, kada im za cenu sendviča i flašice sa vodom gospodari daju kratkotrajne ekskurzije iz na svakom nivou promašenih života.
Ipak, uglavnom sede ispred televizora, stari i potrošeni, i sada su – uz one potomke koji nisu imali intelektualnu ili ekonomsku snagu da im se otrgnu – jedina preostala publika u stanju da „proguta“ sadržaj koji odavno ne doseže čak ni onaj sa kraja osamdesetih.
Čine otprilike trećinu glasačkog tela kriminalnog režima, dobrovoljne glasove – mada je tu momenat slobodne volje krajne upitan – za koje se stvara iluzija.
Dakle, radi se o desetak procenata ukupnog glasačkog tela, što nije malo, i razumljivo je da se režim služi svim sredstvima da te nesrećne ljude zadrži u opčinjenosti.
Statisti su samo jedan od mnogih delova mašine, poput glavnog junaka avangardnog kratkog filma Slavka Vorkapića i Roberta Florija „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413“ („The Life and Death of 9413: A Hollywood Extra“, 1928).
9413 je došao u fabriku snova da bi postao slavan, a završio kao broj čiji je jedini motiv da pojede obilni obrok u restoranu.
Biva upotrebljen od svih i svega, uključujući i autore filma kojima je lik tog tipa bio potreban da bi se ispod vizuelnog eksperimentisanja nalazio sloj društvene i pojedinačne relevantnosti.
Kako bi bez toga mogli da puštaju film Čarliju Čaplinu i ostalim pametnim ljudima kojih je Holivud bio prepun u to doba?
Današnji srpski režim takođe vrlo dobro zna za koga snima svoje filmove, zbog čega su takvi kakvi su.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
