Žrtva protiv poniženja

„Čak im ni životi nedužne dece nisu važniji od postizanja sitnih dnevnopolitičkih ciljeva“, poručile su vođa, konsiljeri i vojnici vladajućeg kriminalnog društva ušatorenoj opoziciji pre nego što će decu zameniti Kosovom par nedelja kasnije. No, tu se radi o pre svega duhovnom nepočinstvu dok je drugi problem vrlo materijalne prirode.

Naime, u zakon kojim se za određene tipove ubistava maloletnih osoba propisuje doživotni zatvor na mala vrata priključen je isti vid kazne za zločine protiv države. Dakle, izvolite, vežite komunalnog policajca njegovim lisicama za banderu i mirno se udaljite nakon što je pokušao da vam protiv pravno onemogući slobodu kretanja i sačekajte, ko zna, svoju presudu na doživotni zatvor. Jer, ako su vojnici kriminalnog udruženja poistovećeni sa državom koji Strazbur ili robotska EU birokratija vam garantuje da baš vi nećete biti primer za uterivanje straha?

O perfidnom, kukavičkom uterivanju straha se i radi već godinama. Važniji (posle umirivanja svog ošamućenog glasačkog tela) motiv iza prebrojavanja demonstranata „u glavu“ jeste poruka onima koji se bune: „u redu, vi znate da vas je bilo te večeri deset puta više na ulicama ali, takođe, upamtite da ste svi arhivirani za buduću maštovitu upotrebu“. Ili, nedavno, inspirisano slučajem Štrahe: „Kakvo bi to bilo ponašanje kada bismo mi pred izbore puštali snimke koje imamo u posedu?

A iznenadili biste se“. Sve to ne iznenađuje kada znamo da se aktuelni predsednik politički formirao kao potrčko u partiji osnovanoj od strane Državne bezbednosti dok bazu njegovih sadašnjih glasača i dalje čine oni isti ljudi (ili, sada već polako, njihova deca) koji su za dotičnog parapolitičkog mutanta religiozno glasali godinama pre „zar hoćete da do kraja života tražite vezu kada se razbolite“ lažne promene idejne ljušture.

U svom tom đubretu našla se zatrpana važna rasprava o konceptu doživotnog zatvora. Za početak, osnovna poenta kazne trebalo bi da bude preventivne prirode. Sad, da li će, sekundu pre nego što počini ubistvo, vinovniku proći kroz glavu da posledica više neće biti gubitak četrdeset godina nego celog života?

Mislim da je očekivanije da će potencijalne ubice postupati bez razlike dok će razumna osoba biti u još većem strahu od izražavanja malih pobuna i u budućnosti hodati gradom još podatnije i bezopasnije za kriminalce na vlasti. Znakovito je da su dva filma koja su mi prva pala na pamet razmišljajući o doživotnom zatvoru bili „LJubav i smrt“ (Love and Death, r. Vudi Alen, 1975) i „Pravi zločin“ (True Crime, r. Klint Istvud, 1999), oba dramaturški konstruisana oko izvršenja smrtne kazne. Biće da podsvesno izjednačavam doživotni zatvor sa smrtnom kaznom. „LJubav i smrt započinje sledećom naracijom: „Neće li celo čovečanstvo, kao i ja, na koncu biti pogubljeno za zločin koji nije počinilo?

Razlika je u tome što će svi ljudi otići jednog dana a ja sutra, u šest sati ujutru“. Zapravo, nema suštinske razlike, celo čovečanstvo otići će u svoje vreme, nakon dugog i srećnog ili nesrećnog života dok je Borisu tek određena satnica. Sa druge strane, doživotni zatvor osuđuje čoveka na život bez života. Govorilo se, takođe, da ostavlja osuđenika bez nade dok su, negde usput, zanemareni znani slučajevi nevino osuđenih.

Jedan takav nesrećnik u sistemu bez doživotne kazne dobija tačku u budućnosti ka kojoj upravlja pogled. Ipak, uz sve navedene argumente i razmišljanja, gotovo je nemoguće reći da u nekim slučajevima doživotni zatvor nije opravdan. Uz jednu mogućnost bez koje ostaje nerešivo bezdušan… Valjalo bi, naime, doživotnim osuđenicima ponuditi izlaz u vidu samoubistva. Stručna komisija saslušala bi osuđenika koji je rešio da napusti život bez života.

Posle mesec dana, još jednom, da proveri da li je njegov stav temeljno promišljen ili rezultat trenutnog nagona. Na taj način ljudskom biću bila bi ostavljena mogućnost izbora (koju svakako i bez toga ima, ali je samoubistvo udaranjem glavom o zid ćelije nešto priličnije utamničenoj životinji, pri tome nesigurnog ishoda koji može dovesti do još težeg poniženja). Budući da je teško zamisliti primenu takvih libertarijanskih koncepata u širokom rasponu uređenja od skandinavske socijaldemokratije do balkanske potuljene diktature, mora se zauzeti stav protiv doživotnog zatvora uz detaljnu kontrolu života ubice nakon što jednog izađe izvan zatvorskih ograda.

Govorimo o zgradi u kojoj će živeti, državnim službenicima koji će ga na civilizovan način držati pod prismotrom, nanogicama i uređenoj satnici (neko ko posle više decenija izađe iz zatvora ionako će još dugo, možda zauvek, osećati potrebu za izvršavanjem komandi). I moći će da, u kontrolisanoj slobodi, zapali cigaretu i razmisli o životu koji je oduzeo. Ili, verovatnije, neće osetiti tu potrebu ali barem svi zajedno nećemo učestvovati u sistemskom ponižavanju ljudi. Tako velika promena ne može proći bez žrtve.