Iako zvanična, imena ovih pijaca verovatno ne korisiti verovatno niko ko živi u Beogradu, a osim u tramvajima, trag o njima je verovatno moguće naći samo u adresaru grada/pijaca, gde verovatno samo dodatno zbunjuje.

Ovo istrajavnje na nelogičnosti traje više od 70 godina, odnosno od oslobođenja u II svetskom ratu.

Iako su komunisti otišli sa vlasti, a u gotovo osvetničkom gnevu kasnijih vlasti mnogi zaslužni za slobodu poput Ive Lole Ribara ili Stjepana Steve Filipovića su još jednom stradali, mesta se nije našlo za ovi dvojicu. I to na njihovoj zemlji, da ne kažem pijaci. 

Preduzetnik Cvetko Jovanović posedovao je svoju kafanu (mehanu) i okolne placeve, pa će kraj postati poznat kao Cvetkova Mehana. Mnogo više od imanja, generacije Beograđana upamtile ga kao velikog dobrotvora.

Iako nije imao svojih direktnih potomaka usrećio je mnoge osnivanjem fonda namenjenog ugroženima – siromašnima, deci, obdaništima, studentima… Bio je donator mnogih crkava, a zahvaljujući njegovom novcu, tramvajska pruga je produžena i stigla do Cvetka, a svi u kraju su dobili električnu struju.

Iako je njegovo imanje odnosno fond “Cvetka Jovanovića i žene mu Stefane” nacionalizovano posle II svetskog rata ostao je zapamćen kao dobrotvor.

Ignjat Bajloni, češki doseljenik u Srbiju i jedan je od najvećih preduzetnika svog doba. Posle ugostiteljstva i poljoprivrede, u Skadarliji je kupio malu ručnu pivaru i na njenom mestu sagradio veliku, opremljenu najmodernijom opremom poznatih svetskih fabrika. On, kao i njegov sin Jakov osim po imetku bili su poznati i kao dobrotvori, naročito Beogradske trgovačke omladine, a jedno dobročinstvo je i uređenje današnje pijace. Tamo se nekada nalazila prava močvara, a Ignjat Bajloni je doprineo da se taj prostor sredi.

Pijaca „Bajloni” otvorena je 1927. godine. U periodu između dva svetska rata radila je kao „kvantaš”, gde se roba prodavala na veliko, da bi 1946. godine postala zelena pijaca i promenila ime u „Skadarlija”.

Bajloni, poput Cvetka nije dočekao oslobodioce, ali je njegove naslednike zadesila ista sudbina- nacionalizacija, a zatim i emigracija.

Iako je od oslobođenja prošlo više od 70 godina ova očigledna nepravda nije ispravljena ni na jedan način.

Ispada da lakše je bilo rehabilitovati likove poput Draže i Kalabića ili voditi spor za osvedočenog kvislinga Milana Nedića, izjednačiti partizane i četnike nego ispraviti nepravdu prema ljudima koji su pre svega pozitivno oblikovali Beograd, činili ga boljim, promovisali za društvo važne vrednosti.

Iako im to nije sada potrebno, obojica su zaslužili javno, formalno priznanje, makar to bilo ime pijace i prigodno obeležje. I to pre svega zbog nas, zbog poštovanja prema ljudima koji su činili dobro. U suprotnom takve stvari se mogu i zaboraviti, mada u slučaju Cvetka i Bajlonija to na svu sreću neće biti slučaj.