Dok se u Srbiji vodila rasprava da li je naslovna strana “Nedeljnih informativnih novina” sa natpisom “Arbeit macht frei – Rad oslobađa” na ulazu u nacistički koncentracioni logor, preterana ili ne, pojavila se vest gde kineski investitor traži veću slobodu. U izrabljivanju.
Hestil, kupac smederevske Železare prema pisanju „Danasa“ smatra da menadžment ima pravo da radnike optereti dodatnim radnim obavezama, ali im aktuelni Zakon o radu to ne omogućava.
Konkretno, plan je da se zaposle samci koji bi živeli u barakama podignutim na zemljištu fabrike i koji bi tu bili stalno na raspolaganju za dodatno radno angažovanje.
Navedena “sloboda” podseća na kmetovski život tokom Srednjeg veka, ali uprkos tome, a shodno dosadašnjim iskustvima, ne bi bilo veliko iznenađenje ako bi predlog investitora iz Kine naišao na podršku Vlade.
Obrazloženje bi verovatno bilo zakićeno i sledećim nazovi argumentima – poput toga da je u pitanju prijateljska zemlje (pa je valjda u redu da nas izrabljuje) koja uz to nije priznala nezavisnost Kosova, mantralo bi se o novim radnim mestima, i o tome da bez ovakvih investitora nama nema spasa.
To kako bi se ti zaposleni, naši ljudi, osećali po pravilu nije toliko bitno. A čini se, ni teško jer ide preko tuđe grbače. Ponašanje poput makroa, koji svoju robu, a ne ljudska bića prodaju budzašto, kao potrošan i suštinski nebitan deo procesa zarađivanja.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=XEpUrhGvBo0]
Sa druge strane, šta im i preostaje pošto vlasti kontinuirano dokazuju izuzetnu nesposobnost.
Primera je mnogo, pogotovo kada se radi o subvencijama. Načelno, nemam ništa protiv ovakvog vida finansiranja nekih specifičnih segmenta privrede, obrazovanja, zdravstva, naravno u skladu sa zdravim razumom, potrebama države, ekonomije…i sličnih parametara.
U ovakvom modelu osim novca za plate, potrebno je pridodati i razne druge beneficije kao što su oslobađanje od poreza, poklanjanje zemljišta…nešto što se ne viđa svaki dan.
Međutim, kada se pogledaju rezultati ovakvih aranžmana ova, ali i pethodne vlasti, učinili su sve da mi omrznu ovakav vid finansiranja.
Posle Jure, tajni oko koncesija na aerodrom Nikola Tesla, Geoxa, Beograda na vodi, prelaznog perioda u Železari koji nas je na kraju koštao 145 milion evra ili ovih nedelja aktuelnog Fijata, sve govori protiv onih koji su promovisali javno-privatna partnerstva i nameće neka pitanja.
Da li je 2.000 radnih mesta koliko npr. broji u Fijatu (naspram nekadašnjih 30ak hiljada zaposlenih) moglo i jeftinije da se obezbedi, da li je Geox morao da dođe ili je bilo isplativije podržati nekoliko manjih domaćih preduzeća nastalih posle raspada velikih preduzeća ili šta bi bilo da su delovi obrazovnog sistema sa deficitarnim zanimanjima uporedo stimulisani sa istom privrednom granom…
Ili da je podržana osnova zdrave privrede, mala i srednja preduzeća, koja su sada gotovo u nestajanju.
I tako, gde god da se pogleda, sve je više manje propalo ili je praćeno sa skandalima koji podsećaju na mračni Srednji vek, ali u koloru i sa wi-fi-jem.
I čemu da se nada ono najvrednije, a to su ljudski resursi?
Životu između kapitaliste koji se neretko ponaša feudalno i države koja ga bez milosti podvodi, kako bi izbegla odgovornost za neznanje, javašluk i bezakonje.
Mnogi će pomisliti da je to preterivanje i da se to njima (nama) neće desiti…Međutm, možda je bolje razmisliti i uplašiti se, ako treba, jer bez obzira koliko verovali u sebe, činjenica je da u savremenom svetu, jaz između bogatih i siromašnih sve veći i da je ovih drugih sve više.
A svi znamo takve ljude. Bez izuzetka.
“Kada su nacisti došli po komuniste,
Kada su zatvorili socijaldemokrate,
jer nisam bio socijaldemokrata.
nije preostao niko da se pobuni. “
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
