Neko će reći pa ovo je muški svet. I jeste, još uvek, ali to ne znači i da ne postoji baš ništa što bi se dalo menjati.

Bile one “sitnice” ili nešto mnogo elementarnije.

U svakom slučaju poslednjih godina jedina stvar oko koje su se muškarci stidljivo pobunili bila je diskriminacija oko oblačenja tokom leta u odnosu na žene.

Taj pokušaj da se ne smrdi na 40 stepeni ili da se u tropskoj klimi oblače primerno situaciji naišao je više manje na jake osude u stilu “pa šta oni ima da se bune” bez vidljivog efekta. Što se mene tiče, svima bih u ovom kao i nekim drugim slučajevima preporučio da prvo uđu u tuđe ciplele (bukvalno) i probaju. Tako se najbolje gradi iskustvo.

No, dok nesnosne vrućine i prateće gljivice, smrad i povremena nesvestica i mučnina ipak prođu posle par meseci, kandidovao bih nešto drugo, nešto mnogo esencijalnije.

Nešto što, ako se uopšte desi, događa jednom, dva puta, najviše tri puta i samo u ekstremnim slučajevima više od toga.

Ako ste pomislili na rođenje deteta, u pravu ste.

Događaj koji doživi većina, ali koji se dešava retko ali je po pravilu doživotna posvećenost ali i obaveza.

I sada se verovatno većina pita kakva sad prava muškaraca? Da rađaju možda?

Naravno ne.

Niti sam mislio na ultimativno postizanje nekih prava koja po prirodi stvari pripadaju majkama.

Stvar je daleko jednostavnije. Radi se o slobodnim danima za tate.

Ne da bi bili jednaki sa mamama, jer to na početku života svog naslednika ne mogu ma koliko želeli, a i godinu dana jeste previse, već da bi osim pomoći majkama i sami mogli da uživaju, ali i spoznaju sve aspekte roditeljstva i lakše uđu u novi svet.

Sada, na početku 21. veka muškarci u Srbiji su stigli do pet slobodnih dana. Period koji prođe časom o čas, proleti dok se kaže keks, dovoljan da se čovek jednom okrene oko sebe. I to je to…

Priznaćete nedovoljno.

Ma kakav god bio ideal muškosti na Balkanu, ma koliko bio mačo, za svakog tatu je dolazak deteta i lepota i šok, nešto što menja život iz osnova, prioritete i imperative, a tu nedelju dana nije ni približno dovoljno. Niti će.

Osim prirodnih i lepih nagona, tata kao takav bi mogao da bude i velika pomoć mamama kojima je cela ova priča neuopredivo (u svakom pogledu)  intenzivnije iskustvo. Njima je bez dileme, pogotovo tih prvih dana i nedelja potrebna podrška, pomoć i posvećenost daleko intenzivnija nego što je to period od 18 časova popodne odnosno dolaska sa posla, pa do odlaska na počinak, pošto tate sutra čeka firma.

Deluje da je želja muškaraca da budu sa svojim detetom, da ga upoznaju, da brinu, neguju, uživaju i budu pomoć svojim dragim ženama nešto neprirodno, gest lenjosti, nešto protiv privrede i ekonomije, iako se ekonomski gledamo radi o brizi za novog člana društva koji će u budućnosti biti nosilac pomenute zajednice.

Zato mislim da za nešto što se događa jednom, dva ili maksimalno tri puta u životu bilo pravedno i humano dopustiti koju nedelju više, a tvrdim da bi svaki pravi tata to znao da ceni i da vrati.