Tako Srbija ima visoku inflaciju novokomponovanih stranačkih biznismena, veću od inflacije, recimo, sumnjivih doktoranada. Uporedo s ovom vlašću pojavili su se neobični, koloritni likovi koji liče na mutante „tašna-mašna“ biznismena i usavršenu verziju kloniranih preduzetnika s čačkalicom među zubima.

Predsednik države i njegova vladajuća partija pogrešno, iz neznanja, veruju da se stranačka biznis elita pravi „preko noći“ i tako što joj se u ruke tutne stranački ekstraprofit – stečen ucenama, korupcijom i zelenašenjem – da ga opere. Ili smatra dovoljnim da se „našem čoveku“ dodeli unosan posao s državom iz koga on za sebe uzme manji deo profita, a veći deo uplati na žiro račun partije. U zatvoru obično završi onaj „biznismen“ koji se „zaigrao“ pa za sebe skinuo veći kajmak nego što je propisano unutar stranke.

Posmatram tu novokomponovanu licidersku biznis elitu neznalica, kaćipera, nalickanih zgubidana, lažova, prevaranata, šminkera, snobova… Čini mi se da se sva njihova poslovna „filozofija“ svodi na princip „ja tebi – ti meni“, na trange-frange poslove, neskriveno lopovske ugovore i uz obaveznu muljažu.

Ne ide to tako. Stvaranje poslovne elite jedne zemlje nije, niti sme biti, posao vladajuće stranke. (Ovde moram da napravim malu digresiju: ali posao vlasti u Srbiji jeste do sada bio da uništi poslovnu elitu. Novija istorija naše zemlje puna je posečenih glava izniklih biznismena zašta se uredno brinula vlast iz straha da se poslovni ljudi ne zapate i ne ugroze političare.). Niti se stvaranje poslovne elite može završiti s jednim-dva mandata neke partije koja je obrlatila birače i osvojila vlast.

Ozbiljni biznismeni, za razliku od stranačkih, redak su društveni resurs, pa se zato svaka dobro vaspitana vlast (država) trudi da ih čuva i umnožava. Aleksandar Vučić i njegova stranka varaju se ako veruju da je kreiranje „listopadnih“ biznismena unosan posao. Nije. Prošlost nas uči da takvi biznismeni traju samo onoliko koliko i njihova partija na vlasti. „Jesen patrijarha“ obično je i jesen partijskih biznismena. Kad otpadnu i jedni i drugi, onda se lako otkriva da se iza te političko-poslovne simbioze skrivala beskrupulozna pljačka države.

Na ovo razmišljanje navela me je analiza Dženi Li, direktorke i suvlasnice firme „GGV Capital“, koja je proučavala karakterne osobine uspešnih svetskih biznismena. Tri osobine izdvojila je kao neophodne.

Svaki biznismen mora biti vizionar (ne sanjar) sposoban da u što kraćem roku i sa što manje troškova pretoči viziju u konkretne dnevne zadatke i tako kompaniju učini održivom.

Svaki biznismen mora da ima „hladnu glavu“ i da bude otporan na loše vesti, kritike, gubitke, kobne odluke i situacije kada izgleda da se sve zaverilo protiv njega i njegove firme i mora da nastavi da posluje.

Svaki biznismen mora da je prilagodljiv, da se u kratkom roku menja (i da uči) kad prepozna problem, da ne paniči, da sagleda situaciju iz svih uglova i brzo donese odluku koja treba da bude spasonosno rešenje.

Za nekolicinu, možda najviše 15-ak, srpskih poslovnih ljudi koji se kao i ja bave biznisom evo skoro tri decenije, mogao bih da kažem da imaju spomenute osobine. Da ih nemaju, njihovi biznisi ne bi danas postojali i ne bi bili uspešni.

Pokušao sam da ove osobine uparim sa nekim likovima koje Srpska napredna stranka promoviše kao biznismene. Pokušao sam.

Ime autora poznato redakciji