Foto: Pixabay / mhouge

Umesto Đinđićevog uverenja da je „Srbija na dobrom putu“, Vučić je svoju aktuelnu kampanju izmestio u budućnost („Budućnost Srbije“) jer mu se, verovatno, čini da sadašnjost deluje neuverljivo kao i njegovi argumenti o boljem životu.

Dakle, predsednik je krenuo u kampanju uveravanja nas građana i preduzetnika šta je on sa svojom vlašću do sada sve postigao. Vučić misli da je spisak impresivan i da ćemo svi mi pasti na teme od njegovih uspeha. Suština Vučićeve kampanje je agresivno ubeđivanje, Đinđićeva kampanja imala je za cilj edukaciju. Đinđićeva kampanja bila je poziv na buđenje uspavanih preduzetničkih veština s porukom „stvarajte bolje za sebe“, Vučićeva je klasična predizborna kampanja s pozivom „glasajte za mene“. U Đinđićevoj kampanji ja sam bio subjekt, u Vučićevoj kampanji sam objekt.

Đinđić je počeo kampanju u Užicu i Vršcu, centrima relativno razvijenih regija Srbije. Vučić je krenuo od Pčinjskog i Jablaničkog okruga, držeći se slogana „što južnije to tužnije“ kako bi, valjda, skroman uspeh svojih rezultata učinio što većim.

Projektni zadatak kampanje određuje njenu prirodu. Đinđić je krenuo od ideje da budi i ohrabruje domaće preduzetnike i biznismene. Odmah u startu, u Ivanjici i Užicu, rekao je da s građanima želi da razgovara o razvoju privatnog biznisa. U Ivanjici je objasnio da je Vlada krenula na turneju po Srbiji kako bi saznala šta treba da učini da bi uspešni postali još uspešniji i istakao spremnost Vlade da svim raspoloživim sredstvima pomogne nama preduzetnicima.

„Uprosečili smo društvo na osnovu najmanje ambicioznih i sad je pitanje kako da vratimo elitizam kao nešto pozitivno… Pitanje koje me muči je da li mi imamo čekalački mentalitet i da li smo opet upali u motivacionu krizu“. Tako je govorio premijer, ohrabrujući građane da zatomljenu preduzetničku inicijativu pretvore u akciju.

Vučić u prvom danu kampanje promoviše infrastrukturne projekte, ekonomske rezultate, strane investicije, svađa se i preti… Za predsednika su samo strani investitori „Budućnost Srbije“. On ne da uopšte ne vidi nas domaće investitore, on nas prezire. Sve češće čini mi se da se gadi i onih koje je stvorio.

Ma koliko se ova moja priča činila nebitnom, za Srbiju je važno reći da su to dva pristupa udaljena jedan od drugog kao nebo i zemlja. Đinđić je verovao u domaću preduzetničku energiju, Vučić se oslanja samo na strane investitore. Bezbroj puta sam razgovarao s Đinđićem. I on je bio ubeđen da su strani investitori neophodni Srbiji, da donose nedostajuće tehnologije i kapital. Bio je, međutim, ubeđen da je promena u Srbiji nemoguća ako ne postoji kritična masa domaćeg preduzetništva, ako stotine hiljada ljudi ne uzme svoju sudbinu u svoje ruke. To je osvajanje slobode. Mi preduzetnici smo slobodni ljudi i tu slobodu Vučić, ma koliko se trudio, ne može da nam uzme.

To je linija razdvajanja Đinđića i Vučića. Đinđić je krenuo na turneju da bi oslobodio Srbiju, Vučić kreće da bi je porobio.

Đinđić je bio dirigent, on je davao ton i tempo reformi a operativni deo posla radili su obrazovani, sposobni i agilni ministri Vlahović, Pitić, Đelić, Matković… Vučić je, nažalost po Srbiju, sve – i dirigent, i prva violina, i tužilac, ministar, premijer, sudija, Berza, policajac, babica…

Đinđićeva vizija Srbije počivala je na domaćoj preduzetničkoj eliti. Vučić pokušava da gradi Srbiju na poslušnoj i porobljenoj masi. Nažalost, ne na sivoj masi.