Čuvar časti 1Foto: Pixabay/Mhouge

Pre neki dan pričao mi je dogodovštinu koja odslikava sve najlepše i najbolje osobine srpskog preduzetnika.

Petar ima specijalizovanu mašinsku radionicu. To je jedna od retkih zanatskih firmi u Srbiji koji ima znanje, opremu i tradiciju za unikatnu specijalizovanu obradu metala. U tom poslu je vrh zanatskog umeća i preduzetničke veštine. Nikad nije kasnio u isporuci robe, nikad mu naručioci nisu vratili robu zbog fušeraja. Nije uvek bio zadovoljan s rokovima plaćanja, ali se nije žalio da ne uvredi poslovne partnere.

Elem, priča mi da je nedavno prebirao „po fiokama“, sređivao prašnjavu dokumentaciju i da je našao fakturu o isporučenom materijalu koji je naručilac posla (državno preduzeće) poslao kao repromaterijal od kojeg je Petar proizveo specijalne delove. Posao je bio sklopljen u – prošlom veku, a dokumentacija pokazuje da je naručiocu isporučen gotov proizvod i da je on platio izvršeni posao. Ali, jedna pozicija nije bila „zatvorena“.

Kod Petra je ostalo nepotrošenog repromaterijala, 300 kila najkvalitetnijeg čelika. Vremenom se dokumentacija zaturila po fiokama, a čelik odložen u neko ćoše magacina i ugledao je svetlost dana tek kad je Petar skinuo prašinu sa starog registratora.

„Ja koji čuvam svaki dokument jedva sam sravnio papire sa stvarnim zalihama repromaterijala, a mogu da zamislim kako je to u državnom preduzeću. Oni su, verovatno, tih 300 kila davno isknjižili iz svojih bilansa“, priča mi pažljivo birajući reči i čuvajući se da ne uvredi poslovne partnere.

Godinama je taj knjigovodstveni podatak o 300 kila nepotrošenog čelika (vlasništvo državnog preduzeća) promicao Petru kao vlasniku privatne radnje i njegovom ovlašćenom knjigovođi a državno preduzeće davno se odreklo te imovine (po sistemu „šta zna dete šta je 300 kila“).

Petra je samo jednu noć „žuljalo“ otkriće. Sutradan pošto je utvrdio postojanje zalihe nepotrošenog repromaterijala, odmah ujutru spakovao je čelik u kombi i vratio ga državnom preduzeću. Kao dokaz, priložio je fakturu o dobijenom, utrošenom i višku repromaterijala.

Nadležni službenik u državnom preduzeću prvo se pitao šta će on sad da radi s tih 300 kila čelika i savetovao je Petru da se s tim tovarom vrati u svoju firmu i „pravi lud“. Ali, kad na kraju nije imao kud, morao je da preuzme 300 kila čelika i napiše priznanicu o vraćanju nepotrošenog repromaterijala.

Dok mi je pričao dogodovštinu Petar je bio vidno zajapuren. Baš kad sam hteo da izustim pitanje kako ga nije mrzelo da se time bakće, ispalio je kao iz topa: „Da nemam ‘leba da jedem ne bih zadržao taj čelik“. Da ga je zadržao, mogao ga je iskoristiti da proizvede neke skupe delove a mogao je jednostavno da ga preproda. U oba slučaja imao bi solidnu zaradu. Petru je, međutim, bio važniji – obraz.

Milina mi je bilo slušati ga, tog starog i u biznisu očeličenog srpskog preduzetnika. On spada u one koji svaki dan, svakim svojim potezom i odlukom vraćaju veru i nadu da u Srbiji nije sve propalo, da postoji kultura i etika preduzetništva. Dogodi nam se da nam neki detalj iz posla promakne, da ga nenamerno zaboravimo ili da ga naši službenici ne registruju i realizuju na vreme. Petar je odlučio da sada zatvori ugovor sklopljen u prošlom veku. I tako na jednom malom primeru pokaže da su nam čast i poštenje iznad svega, da su deo našeg bića, poslovnog morala i tradicije. Petar je samo čuvar zanatlijskog obraza Mileta šnajdera, njegovog oca.