I jare i pare 1Foto: Pixabay/Mhouge

Ali, to ne znači da Sporazum iz Vašingtona o normalizaciji ekonomskih odnosa Srbije i Kosova nije vredan za srpske privrednike. Osim američkog kapitala mogao bi da nam donese i američki duh.

Šta god mi mislili, Srbija je nerazvijena zemlja. Naša ekonomija je slabašna i treba joj mnogo raznih podsticaja da bi se razvila. Još osećamo posledice 90-ih godina prošlog veka – ratove, pogubnu izolaciju, bombardovanje. Sve je to uništilo našu privredu. Kad prave poređenja, ekonomisti kažu da po pojedinim privrednim parametrima još nismo dostigli 1989. godinu.

Nama sve treba. Fali nam i znanje, i tehnologija i kapital, i radnici.

Evropska unija se već dve decenije muči da nas izvede na „zelenu granu“ i ne ide joj lako mada je u nas uložila desetine milijardi evra. Daleko najviše tog novca evropskih poreskih obveznika potrošili smo na podizanje kvaliteta života (zdravstvo, obrazovanje, ekologija) i da upristojimo državu (sudstvo, uprava, saobraćajna infrastruktura) prema evropskim standardima. I pored svega toga, Srbija i dalje tavori na evropskom dnu vapijući za nekom inicijalnom kapislom koja bi nas lansirala u društvo, recimo, Slovačke i Rumunije.

Bez trunke egzaltiranosti i isključivo iz pozicije poslovnog čoveka verujem da Sporazum iz Vašingtona ima za Srbiju potencijal „Maršalovog plana“ koji može da izleči njene rane iz prošlosti i pomogne joj u budućnosti. Taj američki kapital, koji je istina još samo u najavi, biće vetar u leđa srpskoj ekonomiji i pomalo zamrlom evropskom investitorskom entuzijazmu. Putevi, pruge, optičke mreže, gasovodi i naftovodi,… sve je to podloga za razvoj privatnih biznisa. Infrastrukturno opremanje je „sređivanje terena“ koje odgovara privatnim investitorima.

Ne vidim problem ako američka pomoć bude u obliku zajma. Krediti nisu problem ako se njima finansira izgradnja infrastrukturnih temelja jake privrede koja je onda sposobna da ih vraća. Da me neko pita ja bih predložio našoj Vladi da odmah uzme zajam od 10 milijardi dolara. Deo tog novca otići će u zarade zaposlenih koji rade na tim projektima ili ih opslužuju. Zarade će otići većim delom u potrošnju i manjim delom u štednju. Veća potrošnja znači veću proizvodnju, a štednja će poslužiti bankama da odobravaju nove kredite preduzećima. Eto zamajca privredi.

Ma koliki da bude, kapital Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) biće signal finansijskim tržištima da se okrenu Srbiji i zapadnom Balkanu. Kao neka vrsta „venture capital funds“ koji bi bio magnet za privatna ulaganja i istovremeno privatnim investitorima davao sigurnost ulaganja u srpsku ekonomiju.

Nije uopšte zanemarljiv ni taj šmek američke ekonomije koje donosi Sporazum. Kad je onaj Grenel rekao „Hajde da vam damo malo ukusa te čuvene Trampove ekonomije“, verujem da je mislio na sistemska kapitalistička načela na kojima počiva američka ekonomija. Vladavina zakona, jake institucije, sloboda preduzetništva, podsticanje inovativnosti, poštovanje ugovora, zaštita privatne svojine, nemešanje vlade u ekonomske poslove – sve su to pravila koja će pomoći Srbiji da postane moderna država. Srbija čija radnička klasa, „poštena“ inteligencija i mediji još pate za socijalizmom i treba da okusi američki preduzetnički model i pripadajuću pravnu državu i demokratiju.

Sporazum bi tako mogao da ima dvostruku korist za Srbiju. Govoreći našim jezikom, možemo da dobijemo „i jare i pare“.

Verovatno da ovaj tekst ne bih napisao da pre neki dan nisam bio svedok iskrene zavisti nekoliko mojih kolega iz Hrvatske što je Srbija uspela da sklopi ovakav aranžman s Amerikancima.