Kapa dole osnivačima privatnih fakulteta 1

Školovana neobrazovana kasta u Srbiji skače do plafona pri razgovoru o privatnim fakultetima ne štedeće reči kritike, do te mere da im pena udara na usta. Privatni fakulteti, logikom lažnog komunističkog aksioma koji i dalje vlada u srpskom društvu, uzimaju se kao primer da sve što je državno to je i bolje.

Mene je dugo vremena zabavljala flambojantna pojava vlasnika Megatrend univerziteta koja prelazi granicu karikature, naročito od kad je postao glavni lik u seriji-sapunici prodaje svog univerziteta. Farbanje kose, implantanti protiv ćelavosti, druženje sa studentkinjama, flaširanje francuskog vina sa imenom pokojnog oca, nepristojna doza samohvalisavosti i vidno rasipanje novcem više mi nisu smešni.

Mislim da takva osoba u očima mnogih predstavlja namerno pogrešno izabran simbol privatnog fakulteta. I da su zbog toga spremni da s „prljavom vodom izbace i dete“.

Taj novac koji je stvorio (o čijim načinima trošenja možemo da mislimo šta hoćemo ali isključivo u sebi jer nije naša stvar kako bilo ko troši svoj novac) zarađen je pružanjem usluga na otvorenom tržištu. Zvanični podatak je da je 25 hiljada studenata diplomiralo na Megatrendu.

Ako je svaki student plaćao 2.500 evra godišnje i u proseku studirao četiri godine, to znači da je 25 hiljada porodica dobrovoljno i bez prinude platilo po 10.000 evra za usluge obrazovanja i Megatrendu donelo ukupan prihod od 250 miliona evra. To zaslužuje poštovanje jer je primer kako privatno preduzeće uspeva na tržištu i pored državnog sistema koji mu je konkurencija.

Vlasnici privatnih univerziteta, kojih nisu monopolisti, pružaju rešenje koje kvalitetom i cenom odgovara desetinama hiljada porodica i mladih ljudi, jer inače ne bi prihodovali i postojali. Oni su plod ulaganja i uzimanja rizika preduzetnika koji su ih pokrenuli. Mnogi su izgubili i gube novac, ali većina zarađuje jer su kroz privatnu inicijativu transformisali i poboljšali čitavu jednu granu – univerzitetsko obrazovanje – koje je pre njih bilo monopolizovano u rukama države.

Dakle, kapa dole osnivačima privatnih univerziteta, pa čak i onima čija nas „sapunica“ o prodaji univerziteta ili izbor garderobe ponekad ostave začuđene, jer su oni sve drugo samo ne klovnovi.

A šta je sa državnim univerzitetom koga neokomunistički snobovi toliko samozadovoljno hvale i uzdižu?

Državni univerzitet je već 75 godina leglo parazitizma, laži, neslobode, korupcije i nepotizma. Korupcija na državnom fakultetu je, kao i u drugim državnim institucijama, endemska. Nemoguće je diplomirati bez davanja bakšiša u novcu ili seksualnim uslugama. Naravno, najsiromašniji studenti su najveće žrtve.

Na Arhitektonskom, na Stomatološkom i Medicinskom fakultetu, a o društvenim naukama da ne govorim, nemoguće je postati docent čak ni plaćanjem ili vezom – mora da postoji krvno srodstvo s profesorima i dekanom. To su nepotističke dinastije koje se legu kao pacovi i to nam ne smeta, nas brine „rols rojs“ osnivača privatnog fakulteta i zabavljaju nas njegove trivijalnosti u javnoj komunikaciji.

Nekompetentni, neobrazovani profesori beskičmenjaci reketiraju, bez rizika i bez ulaganja, o državnom (to jest našem) trošku. Programi i metode su zastarele, veze s industrijom i životom van akademskih studija ne postoje. Beščašće državnog fakulteta nema dna i desetlećima ruinira mlade ljude dajući im pogrešan i štetan primer na samom ulasku u zrelost i život.