Mistifikacije 1Foto: Pixabay/Mhouge

Loša godina.

Uobičajeno je bilo ranijih godina da na imanjima mojih kolega – vlasnika velikih agrarnih kompanija – prinosi pšenice, kukuruza, soje i suncokreta budu pa i duplo veći nego na imanjima malih proizvođača. Ove godine, međutim, prinosi pšenice, kukuruza i soje na velikim imanjima gotovo su isti kao i na sitnim posedima. Drži se jedino suncokret.

Stanje u agrarnoj stvarnosti i izjave političara u velikom su i opasnom neskladu. Nisu u pitanju samo ratarski proizvodi, kojih je ove godine manje nego lani.

Svedoci smo velikih kriza na tržišta mleka i mesa. A ponavljanje kriza ukazuje da nešto sistemski ne štima, što implicira da je sistem ipak „nakrivo nasađen“, što mi poslovni ljudi odavno ukazujemo.

Kad slušam izjave političara, ispada da Srbija „pliva“ u izobilju hrane i da nam neki afrički vladari nude 600 miliona dolara da kupe sve naše zalihe.

Ako je vrednost svih naših zaliha hrane 600 miliona dolara, onda to i nije nešto čime se treba hvaliti.

Vlast namerno mistifikuje pojam „naše“ zalihe. Kad se vlast hvali „našim“ zalihama, kod običnih ljudi stvara se pogrešno uverenje da svu tu hranu – i pšenicu, i brašno, i zejtin, i šećer, i soju, i kukuruz. i mleko, i meso – ima država Srbija. Što nikako nije tačno, jer većina zaliha svih tih agrarnih proizvoda su u vlasništvu privatnih kompanija.

To što ima država u Republičkim rezervama više je nego skromno, i o tome se s vremena na vreme objave poražavajući podaci. Hvata me jeza od zloslutnog prizivanja „naših“ poljoprivrednih proizvoda koji leže na zalihama, jer me asocira na mogućnost (spremnost) vlasti da u nekom trenutku, kad proceni da joj to odgovara (ili kad postoji realna opasnost od geopolitičkog sukoba) zabrani vlasnicima proizvedene hrane da raspolažu svojom robom, što u suštini znači konfiskaciju, odnosno nacionalizaciju.

Mnogo je opasno kad političari mistifikuju ekonomske zakonitosti. One (zakonitosti) umeju da im se žestoko osvete. Nevolja je što posledice te osvete najviše i najčešće trpe građani.

Svedoci smo već duže vreme nepristojnog i bezrazložnog hvalisanja vlasti postignutim izmišljenim, vešto skockanim a često i problematičnim rezultatima u ekonomiji.

„Bolji smo od svih u regionu i Evropi“ (po javnom dugu, po rastu BDP-a, po stranim investicijama, po platama, po deviznim i zlatnim ezervama…), uzrečica je koja se češće koristi u komunikciji vlasti s građanima nego „dobar dan“.

Jedna od, strane vlasti, često zloupotrebljenih ekonomskih kategorija je kupovna moć građana. Ona je u Srbiji zasnovana na finansijskom dopingu države i zato je nezdrava ekonomska kategorija. A bila bi zdrava da je posledica povećane proizvodnje, rasta produktivnosti, inovacija…

Usko posmatrano, za mene kao biznismena veća kupovna moć stanovništva dobra je vest. Meni je svejedno odakle novac kupcima moje robe, da li su ga zaradili ili dobili na poklon od države. Nije dobro kad se potrošači suzdržavaju (kao što je sada slučaj) da tu kupovnu moć demonstriraju u dućanima.

Ali još je gore kad vlast mistifikuje kupovnu moć stanovništva i stvara utisak da se u Srbiji dobro živi zahvaljujući širokogrudom predsedniku i ministru finansija.

Opasno je što se ta mistifikacija vraća kao bumerang u obliku inflacije koja brzo poništi ono što su građani dobili na poklon od vlasti. I umesto da prizna krivicu za rast cena, vlast kaže da je inflacija u Srbiji uvezena iz inostranstva. Što bi neukim ljudima trebalo da sugeriše kako bi kod nas cvetale ruže da nije tog zlog sveta koji nam izvozi inflaciju.

Problem je što kod nas i dalje cvetaju tikve.

Ime autora poznato redakciji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.