Predlog za sedam miliona deoničara 1Foto: Pixabay/Mhouge

Pandemija je direktno odgovorna za stotine milijardi evra izgubljene vrednosti. Svi tragaju za ekonomskim „svetim Gralom“, umne glave po univerzitetima i institutima i moje viđenije kolege biznismeni analiziraju i sugerišu modele koji kako kompanijama tako i državama treba da obezbede održivi razvoj kad pandemija prođe.

U Srbiji se o tome sporadično i stidljivo govori. Kod nas preovlađuje mantra o stabilnosti, ali na toj osnovi još nije postignut rast kakav imaju konkurentske i uporedive zemlje.

Da, znam, vlast govori da imamo najveći rast u Evropi ali ne zavaravajmo se, mi smo i dalje u grupi s državama kao što su Albanija, BiH, Severna Makedonija, Moldavija…

Nedavno su eksperti koje sam angažovao završili SWOT analizu na osnovu postavljenog zadatka da odgovore koje su snage, slabosti, prilike i pretnje za moju kompaniju u narednom periodu.

Dobio sam izvanredne uvide i sugestije, pa je to bio povod da se zapitam zašto takav pristup ne bi bio nametnut u raspravama o ekonomskoj budućnosti zemlje? Šta bi, na primer, falilo da Vlada raspiše tender i naruči SWOT analizu kao putokaz za novo pozicioniranje zemlje i kao osnovu za ozbiljno promišljanje budućnosti. Na tom tenderu ne bi bilo jednog pobednika, svi učesnici bili bi pobednici jer što bude više analiza i predloga, to veća korist za državu.

Dakle, hajde da zamislimo Srbiju kao kompaniju sa sedam miliona deoničara kojima je svima stalo da bolje žive, da više zarađuju, da budu bogatiji, zdraviji i sigurniji. I građani-akcionari kao vlasnici kompanije (države) traže od upravljača (menadžmenta) da angažuje konsultante koji će analizirati šta su snage, slabosti, prilike i pretnje Srbiji da što efikasnije iskoristi najpre vlastite razvojne potencijale, a zatim i novac iz evropskih, američkih, kineskih… izvora.

Ne pretendujem ni na kakvo ekskluzivno pravo, ali svestan neophodnosti takve analize prilažem skroman inicijalni doprinos dijalogu na tu temu.

Kao apsolutno najveću priliku Srbije vidim put u Evropsku uniju. Finansijska i stručna pomoć fondova EU, pomogla bi nam ne samo u razvoju infrastrukture već i potpunom pristupu zajedničkom tržištu.

Članstvo u EU bi nam značajno smanjilo neizvesnost ekonomske politike (pogledajte Hrvatsku, jeste u krizi ali lakše diše).

Pritisci koje punopravno članstvo stvara u tržišnoj utakmici na zajedničkom tržištu neizbežno bi nam pomogli da menjamo strukturu naše ekonomije.

Međutim, taj put u EU istovremeno nam je i najveća pretnja. Budemo li šibicarili, zastajkivali, nećkali se, skretali na sporedne drumove… izlažemo državu, privredu i građane ozbiljnom riziku zaostajanja i siromaštva (bez obzira na novu parolu „umiljato jagnje tri majke sisa“).

U snagu Srbije ubrojao bih najpre IT industriju a zatim relativno veliko tržište, geografsku poziciju i izvoz.

Kao slabosti vidim zagađenu političku situaciju, obrazovni sistem koji ne prati potrebe privrede, bledu inovativnost i poreze.

Najveća pretnja razvoju Srbije su razni oblici uhlebljenja (klijentelizma) – od mentaliteta do mere uspeha. Ništa manja pretnja Srbiji je i taj naš prokleti mentalitet žrtve i stalnog kukanja da su nam drugi krivi i da drugi (najčešće država) treba da pomognu nama pojedincima.

S obzirom na poodmaklu fazu neukusnog samohvalisanja vlasti postignutim rezultatima, sugerisao bih oprezniji pristup – čvrsto držati na oku realne pretnje i objektivno sagledavati svoje slabosti.