Briga za starije

Oni što ostaju da rade kukaju – Blago tebi, penziju si doživeo, a mi, ko zna, još moramo da se mučimo… Onaj što ide, najpre, računa da li će moći da preživi sa tom crkavicom, onda se, kao slavljenik malo raduje, ali i tuguje, jer penzija ipak znači da je veći deo života iza njega. Starost stiže… Dogovore da ostanu u kontaktu, ali to brzo zaborave. Jeste penzionerska karta jevtina, ali ko će po prevozu da se cima, ako ne mora kod lekara. Oni što su ostali na poslu imaju dovoljno briga. „Penzose“ zaborave brzo.

Vlada Srbije penzionere ne zaboravlja. Em im je povećala penzije, em potencira značaj brige o starijima, što je za pohvalu. Sumnjivo je samo što brigu pokazuju uglavnom pred izbore. Nakon uvećanja, penzije od 20.000 dinara biće veće za hiljadu dinara, one od 25.000 dinara za 1.250 dinara, od 34.000 dinara za 1.700, a penzioneri koji su primali oko 39.000 dobiće povećanje od čak 3.650 dinara. Oni sa većim penzijama su toliko malobrojni da ne treba ni pominjati, ali jednog među njima Vlada Srbije je posebno obradovala. Ni manje ni više nego vilom u Užičkoj 23.

Bogu hvala, reč je o penzioneru kog zdravlje dobro služi. Mlađi je, 66 leta, penzionisan prošlog juna. Dobro obaveštene novine su tada objavile da mu je Fond PIO uručio rešenje po kome će mesečno primati 95.000 dinara. Nakon povećanja, biće njegova penzija oko 110 hiljada. Što taj penzioner obraduje unučiće svakog 10 i 25. u mesecu kad penzija stigne… Kako je reč o penzioneru koji je tokom radnog veka bio vredan i aktivan, a poslednje preduzeće je lično osnovao, povremeno se govorka da će se vratiti poslu. Ipak, nije. Došli mlađi, nema za njega mesta. Obiđe ih ponekad. Na dan firme, uglavnom. Poštuju ga, ali ne bi ga ponovo videli u svom radnom okruženju. Nove tehnike zahtevaju savremenije i otvorenije radnike, a ne „matorce“ koji su još u devedesetim.

Naravno, reč je o bivšem predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. Kakvi god da su bili, bivši predsednici države zaslužuju i uživaju beneficije po zakonu. Imaju pravo na kancelariju, savetnika i sekretara, obezbeđenje, službeni automobil, status počasnog predsednika i diplomatski pasoš. Nikolić izgleda ima poseban status, jer je država, čini se baš za njega, formirala Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Kinom i Rusijom. Ostao je da živi u vili u Užičkoj 23, a sada je Uredbom Vlade Srbije ta zgrada određena „za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, Tomislava Nikolića, prijem i boravak stranih gostiju Srbije u okviru te saradnje“. Vest je Nikolića zatekla u službenoj poseti Kini i sigurno će ga obradovati. Navikli Dragica i on na tu kuću. Od svih nekretnina koje poseduju ili koje su koristili, ta im nekako prirasla za srce. Dedinje je to.

Vlasnik vile bio je dvorski lekar dr Moačanin, koji je Srbiju napustio 1946. godine. NJegovi naslednici, unuci Jovan i Radmila, zatražili su vraćanje imovine ili novčano obeštećenje. Zahtev je odbačen kao neosnovan, pa su pokrenuli sudski spor. Ako dobiju vilu, neća valjda Tomislava i Dragicu da izbace na ulicu? Vila u Užičkoj sigurno nije gorući problem Srbije, ali čime je to Nikolić zadužio zemlju, da uz izmišljenu funkciju dobije, na korišćenje, još i pravu vilu? Pošto je vila dosta velika, da li će njegovi sinovi srušiti kuće koje su, kako se tvrdi, nelegalno izgradili na novobeogradskoj obali Save? Ima kod baba mesta i za njih.