Viši australijski sud preinačio je odluku nižeg, ocenjujući da u Hrvatskoj ne bi imao pošteno suđenje. Za mlađe i zaboravne, Dragan Vasiljković je Srbin, rođen u nekadašnjoj Jugoslaviji. Priča se da je bio siroče i da je teško detinjstvo proveo po domovima za nezbrinutu decu.

Otišao je u Australiju, živeo tamo godinama i postao Australijanac. Početkom devedesetih u Jugoslaviji se zakuvava, a Kapetan Dragan shvata da, pošto u njemu kuca srce srpsko i junačko, ne može mirno da živi u dalekoj Australiji dok njegov napaćeni narod u otadžbini pati i strahuje od ustaške kame. Brže-bolje, prvim avionom se vraća u otadžbinu i nudi da pomogne srpstvu. Mnoge je dirnulo što je Vasiljković, koji je mogao mirno da živi u sređenoj, mirnoj i bogatoj Australiji, čuo vapaj rodnog kraja i došao da pomogne. Krenuo onda da gostuje po raznim medijima. Dan nije mogao da prođe da ga bar 3-4 puta neka televizija ne „pusti“. Formirao dobrovoljački odred „Knindže“ i krenuo da ratuje. Hrvatska tvrdi da su njegove „Knindže“ počinile više ratnih zločina, on negira. Po izlasku iz australijskog zatvora, Vasiljković je izjavio da se nada da više nijedan Australijanac neće doživeti ono što je on preživeo u godinama utamničenja, koje je provodio sa ozloglašenim kriminalcima i ubicama. Onda se i na iskvarenom srpskom obratio ovdašnjim medijima, poručujući da planira skoru posetu Srbiji.

E, to sam čekala. Kapetan (voleo je da ga zovu Kep, tj. Cap) se vraća kući. Kakav li će mu doček Srbijica spremiti? Crven tepih, buket cveća, so i hleb ili možda ništa od toga? Mnogi su se ovde opametili, a i devedesete su davno bile. Najavljeni povratak Kapetana, naveo me da se prisetim koji su sve likovi u ta teška vremena obilazila Srbijicu, „pomagali“ i „širili istinu“. Ko je sve Srbijicu „branio“, dobro još postoji. Svakakvih je bilo, pa ću navesti samo, po mom sudu, najupečatljivije. Jedan je imao poznato ime Džon Kenedi, pojavio se u Srbiji početkom 1991. godine, kao „kandidat za poslanika“ britanske Laburističke stranke I širio je istinu o Srbiji po celoj Srbiji. Kenedi je u stvari Britanac jugoslovenskog porekla, ali mu je porodica koja ga je usvojila dala ime po slavnom američkom predsedniku. Nekoliko godina kasnije, iz Londona stiže vest da je uhapšen u finansijskoj aferi.

„Srbi su poslednji romantičari u makijavelističkom svetu cinizma, moći, laži i nemorala“, tako pametne reči mogao je da izgovori samo Danijel Šifer, „francuski filozof I humanista“. Bio je toliko popularan da je 1993. dobio „Povelju protiv nasilja i rata, za mir u svetu“ grada Kraljeva. Konkurent mu je bio patrijarh Pavle. I Šifer je imao problema sa zakonom I to u Novom Sadu. Uhapšen je zbog krađe haljina u jednom novosadskom butiku. Đovani di Stefano je međunarodno poznat lik. Zovu ga „đavolji advokat“ jer je lista njegovih branjenika puna poznatih mafijaša, a branio je I pokojnog iračkog predsednika Sadama Huseina. Početkom 1992. godine stiže u Beograd I gostuje u udarnom Dnevniku RTS, predstavlja se kao vlasnik holivudskog studija MGM, koji će prestati da snima filmove zbog američke politike prema Srbiji. Jugoslovenski pasoš mu uručuje pokojni Slobodan Milošević, a najbolji prijatelj ovde mu je bio pokojni Arkan. Eduard Limonov je takođe ime u svojoj rodnoj Rusiji. Pesnik poznat po tome što je, u društvu Radovana Karadžića, iz automatske puške pucao po opkoljenom Sarajevu, dočekivan je u Beogradu kao heroj. U Rusiji je privođen više puta, a njegova Nacionalno boljševička partija zvanično je zabranjena. Opozicija je Putinu. Bilo je još sličnih likova, ali je pitanje da li ćemo još nekog od njih ponovo videti na ovim prostorima? Ako se na vlast vratio SPS, ponovo je moderna muzika „veselih devedesetih“, zašto ne bismo opet videli Kepa I ostale? Bar na kratko, da nas „želja“ mine.