Zato je dobro što su se nezvanične najave da će turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, nakon skraćene radne posete Sarajevu doći u Beograd na finalnu utakmicu, pokazale kao netačne. Bilo bi bez veze da je „sultan Erdogan“ nakon euforičnog dočeka u sarajevskoj „Zetri“ došao u „Beogradsku arenu“ i prisustvovao porazu svog tima.

Erdogan je, dakle, u nedelju bio u Sarajevu. Posetu su pratile brojne medijske ekipe, ali i diplomate zapadnih zemalja. Šta je zaključak? „Tresla se gora, rodio se miš“. Okupilo se 10-15 hiljada ljudi, skandirali „sultanu“, mahali turskim i zastavama BiH, pevali… Erdoganov govor bio „na liniji“. Podrška BiH, zalaganje za saradnju u regionu, evropske zemlje koje su prethodno zabranile njegove predizborne skupove optužio da nisu demokratske, ali nije ni prema EU i Zapadu bio toliko oštar. Da nije bilo izjave Bakira Izetbegovića da je „Bog Turcima poslao Erdogana“, skup bi bio čak i „mlak“ za standarde okupljanja simpatizera turskog predsednika i njegove AK partije.

Nije, naravno, uobičajeno da političari održavaju predizborne skupove u inostranstvu, ali ni zabranjeno, a neki drugi oblici prekograničnog političkog delovanja, od Dodikovog prisustvovanja svim državnim skupovima u Srbiji do izbornih i kampanje za promenu mađarskog Ustava u Vojvodini, kod nas su, na primer, postali uobičajeni. Zašto je onda Erdoganov dolazak u Sarajevo podigao toliku prašinu? On je „diktator“, a EU strahuje od širenja uticaja Turske i Rusije na „Zapadni Balkan“. Da sam na mestu funkcionera EU više bih strahovala od „Erdogana“ i „Putina“ u svojim redovima nego od Ankare i Moskve. Čini mi se da konstantno naglašavanje nekakvih turskih aspiracija na Balkanu prerasta u paranoju, jer ima Turska dovoljno unutrašnjih problema da bi se „širila“ ovim regionom, a i videćemo kako će proći izbori 24. juna. Turska nije Rusija, te Erdoganu i AKP pobeda nije zagarantovana.

Za razliku od ministra Aleksandra Vulina, smatram da Srbija ne treba da menja kurs spoljne politike i da, sa zemljama regiona, treba da nastavi EU integracije. Iz brojnih razloga, evropskih i ovdašnjih, ide, nažalost, dosta teško. Pokazao je to i nedavni Samit u Sofiji. Pompezni propagandni skup koji suštinski ništa nije značio. Da li nam onda išta preostaje nego da se osvrćemo na druge strane, pa i Tursku i Rusiju? Podrazumeva se, naravno, da od tih drugih strana ne bi trebalo da preuzimamo loše strane vladavine kao što su autokratija, nepoštovanje ljudskih prava, hapšenja neistomišljenika i novinara… Mada, kada su takve stvari u pitanju, ne zna se da li je „starije kokoška ili jaje“.

Region je u nedelju pratio Erdoganovu posetu Sarajevu, a svet u subotu venčanje britanskog princa Harija i Megan Markl. Očigledno je da „čari“ nekadašnjih imperija ne umiru. Prema anketi čitanog srpskog portala i komentarima ispada da je ovdašnja javnost „kontra sveta“. Retko koga je zanimalo kraljevsko venčanje, mnogi su se zgražavali, ali nekoliko TV je prenosilo i većina je znala da je Amal Kluni zasenila garderobom. Dođe mu kao rijaliti. Niko ne gleda „Zadrugu“ ali većina zna ko je Kija, a ko Luna. Ne gledam „Zadrugu“, ali sam sa velikim zadovoljstvom pratila kraljevsko venčanje, kao i njegove „nuspojave“. Najupečatljiviji mi je članak zagrebačkog Večernjeg lista, u kome se tvrdi da je britanska kraljevska obitelj u stvari hrvatska. „Svi su oni potomci Nikole Šubića Zrinskog, što je prije nekoliko godina utvrdio i hrvatski povjesničar Goran Mladineo“, piše Večernji list. Šta li na to kaže njegov srpski kolega Jovan Deretić?