Čija je ovo tužba?

 Kroz priču o pesmi kod nas poznatoj kao „Ruse kose curo imaš“, Peeva pripoveda o bliskosti koju narodi Balkana često i uspešno pretvaraju u mržnju i sukobe. Peeva je ideju za snimanje filma dobila kada je u nekom istanbulskom restoranu sedela sa prijateljima iz različitih balkanskih zemalja. Orkestar u restoranu je zasvirao pesmu za koju su Peeva i svi za stolom tvrdili da je znaju od malena i da je poreklom baš iz njihove zemlje. Zaintrigirana idejom da uđe u trag njenom poreklu, autorka odlučuje da pesmu iskoristi za priču o vezama između ratom i drugim nedaćama, zavađenih balkanskih zemalja i pokaže da je dokaz zajedničkog istorijskog nasleđa i kulturne baštine. Ideja pohvale vredna, ali avaj..

Peeva putuje Turskom, Grčkom, Albanijom, BiH, Makedonijom, Srbijom i Bugarskom. U svakoj zemlji ljudi različitih nacionalnosti, veroispovesti, socijalnog i obrazovnog statusa pevaju joj i sviraju istu pesmu tvrdeći da je baš njihova. Usuđuje se da uz pitanje „čija je ovo pesma?“, postavi i dodatna, na koja dobija žestoke odgovore i jedva izvlači živu glavu. U Albaniji je tako rekla da je čula i da Srbi pevaju istu pesmu i pitala „da nije možda srpska?“. Dobila je jasan odgovor: „Srbi su narod bez ikakve kulture i ne može da bude njihova“. U BiH sem ljubavne verzije „Oj, devojko Anadolko“, postoji i islamska u kojoj se pominje Alah. Kada je u kafani u Vranju pustila tu verziju, okupljeni, koji su je najpre vrlo prijateljski dočekali, počinju da joj prete i izbacuju je, uz konstataciju da je „provokator“. Bila je to uvertira za vrhunac koji je nastao u njenoj rodnoj Bugarskoj. Zadesila se tamo na proslavi pobede nad Otomanskim carstvom. Na pomenu da je to možda turska pesma, neki joj prete da će je obesiti o obližnje drvo, a jedan mladić joj pokazuje nož uz reči da bi „svakite Turcite“ (svakog Turčina) najradije zaklao. Proslava se okončava paljenjem vatrometa koji pada u žbunje, izaziva požar, dok pijani ljudi, nesvesni opasnosti, nastavljaju slavlje. Autorka sa žaljenjem zaključuje da nije otkrila poreklo pesme, a da je Balkan i dalje podeljen čak i oko bezazlenih i lepih pesama.

Jednom sam se našla u sličnoj situaciji. Bila sam u restoranu u Budimpešti, u kome je svirao ciganski orkestar. Počinje meni poznata pesma „Evo banke Cigane moj“, ali, na moje iznenađenje, na mađarskom jeziku. U društvu koje su činili pripadnici različitih nacionalnosti uglavnom iz bivše SFRJ, odmah sam uzviknula „pa to je naša pesma“. Brzo sam uvidela da to „naša“ ima čudnu konotaciju u takvim okolnostima i da je vrlo logično da u nama susednoj Mađarskoj pevaju istu pesmu i to na svom, mađarskom, jeziku. Em smo komšije, em smo dugo živeli u istim granicama. Iz filma Adele Peeve zaključujem da „Ruse kose“ ne pevaju u Hrvatskoj, koja se ne smatra za balkansku državu mada je tu negde, ali kakve samo veze, nerazumevanje i mržnja postoje između Srba i Hrvata… Time, tačnije hrvatskom tužbom protiv Srbije i srpskom protivtužbom, bavila sam se i prošle nedelje. Nakon izjave novog predsednika Hrvatske Ive Josipovića, vidi se da su šanse za povlačenje tužbe, time i normalizaciju odnosa, mnogo veće. Dobro je što je predsednik Srbije Boris Tadić spremno uzvratio da je „uputnije da se svi takvi sporovi rešavaju vansudskim postupcima, a u redovnim sudovima zaštite prava žrtava, koje ne smeju ostati zaboravljene“. Iako se ne treba prerano radovati da je problem tužbi stavljen ad acta, ne bi bilo loše da dve zemlje daju primer kako se može normalno komunicirati na ovim prostorima.

Takav primer potreban je pre svega nama, ali ne treba zanemariti ni poruku koju bismo time poslali ostatku Evrope. I njima je takva poruka potrebna. Uzmimo skoro savršenu Švajcarsku, na primer. Tamošnjoj desničarskoj Švajcarskoj narodnoj partiji, koja se istakla zabranom minareta, sada su, pored muslimana i crnaca, Nemci „kost u grlu“. Ogranak ŠNP je pred lokalne izbore u Cirihu počeo kampanju protiv Nemaca koji „otimaju naša radna mesta“. Ukoliko se Srbija i Hrvatska dogovore, onda ćemo sa puno prava poručiti: „Gospodo Švajcarci i Nemci, nemojte se svađati“.