Grozda je imala izreku „Što manje znaš manje patiš“. Tada sam je prvi put čula i nije mi se dopala. Uvek sam mislila da je znanje nešto dobro, pozitivno, korisno i zašto bi onda izazivalo patnju? Istu izreku sam kasnije čula u različitim varijantama, ali sam mišljenje o njoj promenila. Ima puno istine u njoj.

Pored znanja i obrazovanja, postoji još jedna stvar koja se, iako generalno dobra, može pretvoriti u vrlo opterećujuću – dobro pamćenje. Ako živite u Srbiji, prosečno ste ili natprosečno obrazovani, znate da saberete dva i dva i imate dobro pamćenje, ne piše vam se dobro. Mogla bih sebe da ubrojim u takve jer se sećam različitih stvari, a ponešto i znam. Sećam se tako emisije „Nedeljom popodne“ koju su u vreme SFRJ, sedamdesetih-osamdesetih godina, pripremale beogradska i zagrebačka televizija. Zagrebačka je uglavnom bila bolja, a imali su gomilu reportaža iz celog sveta. U jednoj su, čini mi se, predstavljali Kinu nakon smrti Mao Cedunga 1976. godine i „kulturne revolucije“. Reporter prijateljske i socijalističke Jugoslavije posetio je i „običnu“ kinesku porodicu, koja se za tu priliku postrojila, a „glava“ familije, dedica koji je ličio na učitelja kung fua, sa ponosom je, nakon kraćeg predstavljanja, izlagao šta sve poseduju: broj stolica, šerpi, tek kupljeni TV, tranzistor i naliv pero. To naliv pero mi je ostalo u glavi, iako se ne secam ni imena reportera ni grada u kome je ta porodica živela. Možda je bio Šangaj, ali bilo mi je bilo nepojmljivo da neko, krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, u porodično blago ubraja naliv pero.

Vratili se Boris Tadić i Mladan Dinkić iz Kine. Nisu posetili dotičnu porodicu, ali jesu bezbroj drugih bitnih Kineza, koji su im, umesto naliv pera, pokazivali gomilu drugih tehnoloških čudesa. Neke čudovišne TV tornjeve, prema kojima je naš budući avalski, šta reci, igrica, trodimenzionalne prezentacije, centre kompjuterske tehnologije… Eto nama novog materijala za jednu od omiljenih srbijanskih mantri, gde su oni nekad, gde su danas, bili, a gde mi. Tadić je zaključio da je Šangaj primer kako „upornim radom i dobro osmišljenom politikom“ za samo 20 godina može nastati jedan od najvećih poslovnih centara sveta i ocenio da bi to trebalo da bude poučno za Srbiju. Kinezi su, po njemu, praktično ni iz čega, za 20 godina napravili čudo u Šangaju, a mi bismo mogli, pošto već imamo nešto, od Srbije mogli da napravimo još veće čudo.

Slažem se s predsednikom i podržavam. Ubeđena sam da možemo, ali ima tu nekih preduslova. Pomenuo je Tadić „uporan rad i dobro osmišljenu politiku“, e to nama, pored ostalog, fali. Za dobro osmišljenu politiku potrebni su nam političari s vizijom, a idejna delatnost naših svodi se na to kako da koalicionom partneru „crkne krava“. Kinezi su stigli do ovog stepena razvoja i nekim vrlo nepopularnim merama. Oštra borba protiv korupcije kod njih se nije svodila samo na deklarativnu podršku već vrlo konkretne akcije. I danas se kineski funkcioneri, u slučaju osuđujuće presude za korupciju, smatraju za srećnike ako izbegnu smrtnu kaznu i dobiju doživotnu robiju. Ne mislim da kod nas treba sprovoditi tako oštru kaznenu politiku, daleko bilo. Preko noći bismo ostali obezglavljeni bez „vrlog“ rukovodstva na različitim nivoima, ali nešto treba učiniti. U nepopularne kineske mere mogu se navesti i ozbiljne zamerke na račun poštovanja ljudskih prava. E, tu ne moramo da ih sledimo.

Može li Srbija u aktuelnim okolnostima da krene napred i postane „lider regiona“, „balkanski tigar“ ili bar pristojno mesto za život? Čini se teško, ali nikad se ne zna. Ni onaj Kinez sa naliv perom, nije verovatno ni sanjao da će Šangaj za tridesetak godina postati industrijski gigant. Preduslovi me, međutim, u našem slučaju muče.