Deja vu

Zatvorene su prodavnice i uslužni objekti, od apoteka do frizerskih radnji, taksisti ne voze… Predsednik Udruženja privrednika na severu Kosova Radoš Petrović tvrdi da su ove takse dovele Srbe na severu Kosova skoro do humanitarne katastrofe. „Prodavnice su počele da ostaju bez robe. Neke su već ostale i iz tog razloga su zatvorili svoje radnje. Druge radnje odlučile su da se solidarišu“, ne precizirajući koliko će radnje biti zatvorene, objašnjava čovek koji je na čelu privrednika na severu Kosova. Zar privrede i privrednika tamo ima?

Koleginica Tamara Spaić boravila je nedavno na Kosovu i za Danas napisala odličan, informativni tekst. „Srbima na severu Kosova ne preti glad, ali im gotovo izvesno prete srpske batine ili uništavanje imovine i drugi metodi zastrašivanja ako odu da kupuju u prodavnicama preko puta, u „ozloglašenoj“ Bošnjačkoj mahali i u hipermarketima u južnom delu grada, gde gotovo redovno odlaze u kupovinu kad ih ne špijuniraju“, piše Tamara. Od više Mitrovčana je čula nepotvrđenu priču da su „dve žene stradale i pobacane su im kese sa namirnicama kupljenim u Bošnjačkoj mahali“. Neki drugi mediji beleže drugačije priče. Srbi navodno ostaju bez hleba, hrane, lekova…

Da li severu Kosova zaista preti humanitarna katastrofa ili je reč o (ne)veštom političkom igrokazu? Odgovor nije težak. Meni je još sredinom juna FB prijatelj, Srbin sa severa Kosova pisao šta je dogovoreno i šta će se dešavati. Krenule inspekcije iz Prištine, Srbi zatvaraju radnje, pisao moj FB prijatelj koji je samo pogrešio u tome što je ovu akciju očekivao ranije.

Negde oko Vidovdana. FB prijatelj, kakav „izvor“, pomisliće neki. Ali, on živi „dole“ i vidi šta se dešava i šta im rade Beograd i Priština. Predsednik i premijer Kosova Hašim Tači i Ramuš Haradinaj tvrde da iza svega stoji Beograd, koji pokušava da izazove krizu. Nema humanitarne katastrofe na severu, tvrde, a Vlada Kosova je, za svaki slučaj, poslala kamione sa hranom u navedene sredine. Pomoć obećavaju i zvaničnici Srbije, koji naravno podržavaju i razumeju ovaj vid protesta Srba na severu Kosova.

Mene ovo neodoljivo podseća na početak devedesetih godina na Kosovu. Na čelu sa Slobodanom Miloševićem, Beograd je 1989. odlučio da će „Srbija iz tri dela ponovo biti cela“ i kršeći Ustav, ukinuo autonomiju Vojvodine i Kosova. Kosovski parlament je onda, takođe protivustavno, 1990. usvojio Ustavnu deklaraciju, Kosovo proglasio republikom, ravnopravnom sa ostalim republikama SFRJ.

Srbija raspušta kosovski parlament, smenjuje urednike glavnih albanskih medija na Kosovu, Albanci masovno dobijaju otkaze u državnim institucijama… Onda oni osnivaju svoje, paralelne škole, fakultete, domove zdravlja, poreske uprave… Septembra 1991. organizuju referendum nakon koga proglašavaju nezavisnu Republiku Kosovo. Niko nezavisnost tada nije priznao.

Paralelne albanske institucije su jačale, kao i bojkot države Srbije i srpskih organa. Ako su Albanci mogli da deceniju bojkotuju Beograd i na kraju „dobiju“ državu, mogu li Srbi na severu nešto da postignu aktuelnom i nekim budućim akcijama? Sumnjam. Devedesete su prošle, a ove srpske akcije deluju dečije u poređenju sa svojevremenim albanskim.

Teško da ikoga na Zapadu mogu da ubede da glad preti Srbima, koji, prvo, neće da kupuju robu u albanskim prodavnicama i drugo, neće da kupuju robu koja nije iz Srbije. Time samo demonstriraju šovinizam i rade u korist sopstvene štete. Što je „najvažnije“ Radojičić i Veselinović su na sigurnom.