Događanje naroda, ponovo

Nikad nisam lepše ispao“, komentarisao je predsednik Vučić u ponedeljak naslovnu stranu Danasa sa novom Koraksovom karikaturom. Uzgred je novinaru N1 poručio da njih, novinare N1, nas iz Danasa i kolege iz NIN-a najviše voli. Nepravedno je zaboravio Vreme.

Ali kolege iz Vremena neće se ljutiti. Znaju oni da i njih predsednik voli.

Ukoliko nas predsednik sve voli i ako se ne ljuti na naše naslovne strane i tekstove, zašto se ljute funkcioneri njegove SNS i poštovaoci njegovog lika i dela?

Da li je moguće da oni ne veruju predsedniku da se ne ljuti na nas i da nas voli? Nije im valjda pala na pamet blasfemična misao da bolje od NJEGA znaju „ko mu radi o glavi“?

Valjda je opšte poznato ko u ovoj zemlji sve zna i sve ume.

U odbranu predsednika najpre su ustale Nišlije, mitingom neoriginalnog naziva „Stop krvavom scenariju“, kojim je dominirala poruka „Đilase ne ubijaj Srbiju“, u nedelju.

Kruševljani su im se pridružili u ponedeljak. Ko je sledeći i da li će pad temperature zaustaviti nove mitinge, videćemo. Da se razumemo, svako ima pravo na miran protest.

Ako protivnici politike Aleksandra Vučića godinu dana mirno protestuju svake subote u Beogradu, zašto ne bi na ulice izašli i oni koji ga podržavaju? Suština demokratije je da svako izrazi svoje mišljenje i ako Vučićevi simpatizeri žele da ga podrže mitingom – bujrum, samo napred.

Glupo je, međutim, da protestuju zbog naslovnih strana novina koje, nažalost, ne čitaju i za koje ih je neko pogrešno ubedio da žele da „ubiju“ predsednika. I zbog opozicije koja, gle čuda, kritikuje vlast, posebno Đilasa, koji čak i da želi, a sigurno ne želi, ne može da „ubije“ Srbiju.

Mitinzi u Nišu i Kruševcu podsetili su me na stara, loša vremena „događanja naroda“.

Prošlo je od toga tridesetak godina. Slobodan Milošević je tada u cilju učvršćivanja svoje vlasti organizovao seriju mitinga na kojima su navodno spontano okupljeni građani širili istinu o patnji Srba na Kosovu, borili se protiv partijskih i državnih birokrata. Književnik Milovan Vitezović je na mitingu u Beogradu 19. novembra 1988. izjavio: „Poštovani narode, naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod“.

Otuda naziv „događanje naroda“. Bili su to skupovi kojima se Milošević rešio protivnika unutar Saveza komunista.

Pod pritiskom mase okupljene na mitingu u Novom Sadu 6. oktobra 1988. vojvođansko rukovodstvo, koje se suprotstavljalo Miloševićevom planu da faktički ukine autonomiju pokrajine, prisiljeno je na ostavku. Na isti način, Miloševićeve pristalice izvele su „antibirokratsku revoluciju“ i u Crnoj Gori, mitinzima koji su počeli u Titogradu (Podgorici). oktobra 1988.

Dan posle mitinga 10. januara 1989. godine, tadašnji rukovodstvo Crne Gore podnelo je ostavke. Posebno mesto u istoriji „događanja naroda“ i uspona Slobodana Miloševića imala je proslava 600. godišnjice bitke na Kosovu, na Gazimestanu.

Mitinzi istine i solidarnosti kako su ih tada nazivali državni mediji, održavani su u skoro svim mestima Srbije tokom 1988 i 1989. LJudi su spontano-organizovano dovođeni, ali čini mi se da su mnogi od njih zaista verovali da rade dobru stvar. Znamo kako se sve završilo.

Mnogi su shvatili da su bili izmanupulisani, ali bilo je kasno. Današnje stanje je u nečemu drugačije, no ima i sličnosti. Da li je moguće da će građani Srbije tridesetak godina kasnije, nasesti na slične manipulacije? Zar ništa nismo naučili iz dosadašnjih grešaka?