„Grlom u jagode“

„Da počnemo. Zovem se Branislav Živković. Zovu me Bane Bumbar. Rođen sa 1945. od majke Olje, Olivere i oca Sretena, Srete Živkovića…“ Tako je počela prva epizoda u kojoj je Bane imao 15 godina, prolazio kroz tinejdžersku krizu zbog izgleda, kilaže, pokušavao da se pronađe u sportu i ljubavi. Na kraju svake epizode išlo je poučno podsećanje, koje sam obožavala. U prvoj je ovako glasilo: „Te 1960. umro je Alber Kami, Mario del Monako pevao u Beogradskoj operi. Otvoren je Sveti Stefan. Beba Lončar glumila u filmu „Ljubav i moda…“

Bila je to jedna od briljantnih uloga Olivere Marković. Sa kakvom lakoćom je ta velika umetnica i prelepa žena glumila. Mrtva je godinama, ali neki joj ne daju mira. Ime ne želim da mu pomenem, ali znamo na koje zlo mislim. Ono koje je ratnih devedesetih širilo mržnju, huškalo, pretilo, proterivalo ljude druge nacije, vere, političkih stavova, hvalilo se pucanjem po opkoljenom Sarajevu… Osuđen u Hagu, življi i aktivniji nego ikada. Šta sa nama, našim društvom nije u redu kada tako nešto dozvoljavamo? Da li su i za to krivi SAD ili Engleska? Ovo nema veze sa politikom, već sa ljudskošću i nepoštovanjem koje prema velikim umetnicima i profesionalcima imaju ljudi na vlasti. Nije Olivera Marković ni prva ni poslednja. I pokojnu Mariju Crnobori napao. Mnogi su, živi i mrtvi, vređani, samo zato što se usuđuju da kažu da se ne slažu sa vlastima ili su za života odudarali od opšte prihvaćenih dogmi. Olivera je davno mrtva, ali su je se setili jer njenog sina treba „udariti“ gde puno boli. Neljudi.

Vlast koja protivnike optužuje da „napadaju posebno žene“ i „porodice“, ne libe se da sa svojih propagandnih sredstava bljuju mržnju, pretnje, uvrede, žive, mrtve, ne prave razliku. U Srbiji omrznuti, meni bliski Britanci imaju odličan pojam, „Nacionalno blago Britanije“, pod kojim podrazumevaju ne samo prirodne lepote, građevine, mesta i dela kulturno-istorijske važnosti već i pojedince o čijem značaju i doprinosu kulturi i umetnosti nema dileme i koje Britanci vole i poštuju. Mnogi su na toj listi: Šekspir, Bitlsi, prirodnjak i novinar Dejvid Atenborou, glumice DŽudi Denč, Megi Smit, glumci Jan Mekelen, Majkl Pelin…Mogu Britanci da ih kritikuju, ali kada bi nekom palo na pamet da bljuje grozote i laži protiv njihovih „blaga“, verujem da se ne bi dobro proveo.

Ponavljam, nema ovo veze sa politikom, već sa poštovanjem likova i dela pojedinaca koji su zadužili naše društvo. Mala smo zemlja, nema ih puno i treba da ih čuvamo, a ne da ih „pljujemo“. Partije možete da menjate, postanete vlast, obogatite se, kupite avione, kamione, penthause u „Beogradu na vodi“…Ali ljudskost i pristojnost se ne kupuju. Čovek se takav rađa, porodica ga vaspita. Kako što su Baneta Bumbara Olja i Sreta. Ni talenat se ne kupuje, zato poštujmo naše Oliveru Marković, Seku Sablić, Gorana Markovića, Mariju Crnobori, Svetlanu Bojković, Pecu Popovića, Čkalju, Paju, Milenu i Dragana, Miju Zorana Radmilovića… Izvinjavam se, mnoge sam izostavila, ali oni su naše blago. Političari i vlastodršci su prolazni, Olivera Marković je večna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.