Za koju nedelju, 13. marta, navršiće se godina od pada vojnog helikoptera, koji je u Beograd trebalo da doveze bolesnu bebu na lečenje, u kome je poginulo sedam ljudi. Tragedija je šokirala celu zemlju, a nadležni su obećali brzu istragu u kojoj ćemo saznati zašto je došlo do nesreće. Da li smo dobili odgovore? Interna istraga unutar Vojske Srbije je davno završena. Saznali smo da je bilo propusta u lancu komande i da je dvogodišnja zabrana napredovanja u službi za dva oficira, jedina konkretna posledica. Mediji su oktobra 2015. izvestili da je, zbog nedostatka dokaza za postojanje krivičnog dela, Više tužilaštvo odustalo od pokretanja istrage. Nesreće se jednostavno dešavaju, ljudi ginu. Mi koji se usudimo da postavimo neko pitanje ili primetimo da možda nije moralo da bude tako – mi smo „hejteri“ koji mrze sve, posebno vladu, premijera, ministre…
U subotu je potvrđeno da je dvoje službenika Ambasade Srbije u Libiji Slađana Stanković i Jovica Stepić, otetih prošlog novembra, poginulo u američkom bombardovanju kampa za obuku terorista u Sabrati. Koliko god da su ove dve tragedije različite, ima i sličnosti. Nije pokojni Omer Mehić leteo helikopterom ka maglovitom Beogradu iz ličnog hira, nije Jovica Stepić upalio kola i iz Tripolija krenuo u Tunis zato što mu je bilo dosadno. Oni su to uradili po nečijoj naredbi, radeći svoj posao, služeći vojsci i diplomatiji, znači državi. Srbija je ponovo šokirana i zgranuta. Javnost opet traži odgovore. Država duguje istinu porodicama ubijenih i građanima, ali verovatno retki i krajnje naivni veruju da ćemo ikada saznati šta se desilo u Sabrati. Nesreće se, jednostavno dešavaju, ljudi ginu, pogotovo u ratom zahvaćenim državama. Za smrt sedmoro ljudi u padu helikoptera nisu krivi ministri Gašić i Lončar, kao što šef diplomatije Dačić nije kriv za smrt dvoje službenika Ambasade. Ni premijer Vučić nije kriv za ove tragedije. Oni, međutim, snose ne samo moralnu već i odgovornost zbog lošeg funkcionisanja službi kojima rukovode.
Za smrt Slađane Stanković i Jovice Stepića krivi su najpre kriminalci koji su ih oteli, bliski ISIL, onda i Amerikanci koji su bombardovali. Navodno nisu znali da su službenici Ambasade Srbije zatočeni u kampu koji su bombardovali. Bombardovali bi verovatno i da su znali jer je njihov cilj bila eliminacija terorističke grupe, a kolateralne žrtve, ako nisu građani SAD i nisu bitni. Pitanja se, ipak, nižu, a odgovori su čini se u Beogradu. Zašto je Ambasada Srbije u Tripoliju ostala otvorena? U Tripoliju u kome vlada međunarodno nepriznata vlast bliska ekstremnim islamistima? Zbog 250 građana Srbije koji su se oglušili o pozive da napuste Libiju ili zato što rahmetli Gadafi nije zatvorio libijsku ambasadu u vreme NATO bombardovanja Srbije? „A onda je mrmot zavio čokoladu u foliju“. Zašto su ambasador Oliver Potežica sa porodicom i službenicima, bez dozvole Ministarstva inostranih poslova, krenuli kolima iz Tripolija u Tunis? Potežica je iskusni diplomata, da li bi on sebi dozvolio početničke diplomatske greške? Da li je žrtveni jarac ili krivac? Zašto je tek po pogibiji dvoje diplomata formirana komisiju? Zar nije istraga trebalo da počne odmah po otmici? Obraćanje novinarima premijera Aleksandra Vučića potvrdilo je da puno toga „smrdi“ u ovom slučaju. Otmica nije nasumična, poručio je premijer, pominjući i trgovinu oružjem. Ko je trgovao oružjem? Za čiji račun? Jel' to bio državni ili posao pojedinaca?
Ovi slučajevi, „helikopter“ i „Sabrata“ pokazuju nam da građani Srbije od svoje države, ma koje stranke i političari vodili vladu, teško da mogu da očekuju pomoć i zaštitu. Ni u zemlji, a pogotovo ne u inostranstvu. Naravno, ukoliko nisu „Miladin Kovačević“. .
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
