Hoklica diplomatija

NSC „aplaudira hrabrosti“ predsednika Vučića, posle poruke portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove u kojoj je njegovu fotografiju iz Bele kuće uporedila sa scenom iz „Niskih strasti“.

„Veličina čoveka ne meri se ni veličinom stolice na kojoj sedi ni veličinom sile u čije ime govori, već veličinom hrabrosti da na svakoj stolici brani svoj narod i prijatelje svog naroda“, Vulinova je izjava, koji je NSC preneo, uz ocenu „ispravno rečeno“.

Da li je potpisivanjem papira u Vašingtonu, sporazuma, ugovora, pismene, čega već, predsednik Vučić okrenuo spoljnu politiku Srbije za 180 stepeni i približio je najmoćnijoj zemlji sveta?

Ili je, uz kolegu iz Prištine, kosovskog premijera Avdulaha Hotija, samo postao deo predizborne kampanje američkog predsednika Donalda Trampa?

Neočekivano, u potpisanom dokumentu, koji u većem delu ne donosi ništa novo već finalizuje davno potpisane dogovore, našle su se tačke o dekriminalizaciji homoseksualnosti i Izraelu.

Srbija se, suprotno međunarodnom pravu, rezolucijama UN, politici EU, obavezala da ambasadu preseli iz Tel Aviva u Jerusalim, a Kosovo je dobilo priznanje Izraela i takođe će otvoriti ambasadu u spornom „svetom gradu“. Srbija seli ambasadu, Kosovo dobija priznanje – uspeh Vučićeve spoljne politike?

Mediji pod kontrolom vlasti udarnički nas ubeđuju u veliki uspeh Vučića u Vašingtonu, Informer najavljuje „Trampove milijarde“ već 21. septembra, ali predsednika očigledno muče brojna pitanja koja otvara potpisani dokument, posebno šale i sprdnja na društvenim mrežama.

„Šta može da mi se desi? Da me ubiju? Da me strpaju u zatvor? Biću najomiljenija ličnost na svetu…“, odgovorio je u jednom od brojnih izliva besa, uz pominjanje svojih silnih uspeha i istorijskih graditeljskih poduhvata.

Predsednika, Alahu hvala, niko nije ubio. Da je živ i zdrav još godina sto, a za to je neophodno da se smiri i pribere. Da više odmara i rad podeli sa drugima.

Svaka nezavisna država ima pravo da vodi suverenu spoljnu politiku. Tako i Srbija ima pravo da odluči sa kim će i na kom nivou imati diplomatske odnose, a svakako je dobro što je rešila da više ne gura „prst u oko“ najmoćnijoj zemlji sveta.

Godinama je Srbija kritikovana da je previše bliska Rusiji, a sad kada se približava SAD, opet stižu kritike. Možda zato što potpis na vašingtonskom dokumentu očigledno nije dokaz suverene politike Srbije već njenog povinovanja Trampovoj predizbornoj kampanji, ugrožavanjem sopstvenih interesa?

„Hoklica“ i „magareći sto“ u Beloj kući pokazuje kako Vašington vidi Srbiju i Kosovo. Ali to je i slika Trampove Amerike.

Srbija je u nekoliko poteza i dana poboljšala odnose sa SAD mada je zbog američke politike devedesetih godina, bombardovanja 1999. godine, Kosova, kod nas mržnja prema Americi snažna.

Prema nekim ranijim istraživanjima javnog mnjenja, bili smo na 10. mestu po antiamerikanizmu, a jedno istraživanje je pokazalo da smo, uz Pakistan država u kojoj je najviše porasla mržnja prema SAD.

Sada smo u eri prijateljstva, što je za pohvalu, a ovaj slučaj nam pokazuje da vlast može, kad hoće, srpskoj javnosti sve da „proda“.

Od neprijatelja napravi prijatelje za dan-dva. Zašto to ne bi mogla i sa Kosovom? Vlast koja papir iz Vašingtona javnosti predstavlja kao uspeh sutra može svoje pristalice da ubedi da Hoti moli da Kosovo bude deo Srbije, ali Vučić ne da. Zbog jake Srbije.