I čudimo se što Ćuruvijine ubice nisu kažnjene

Znali smo, znači, da je oslobađajuća presuda ne samo moguća već i izvesna, ali smo se ipak iznenadili kada je pre nekoliko dana to saopšteno.

Da li smo se nadali da Matićeve informacije nisu tačne ili smo verovali da će nešto ili neko preokrenuti odluku Apelacionog suda?

Osuđujuća presuda u ovom slučaju bila je potrebna ne samo porodici i novinarima već i celom društvu jer bi ona značila stavljanje tačke na bar jedan tragičan slučaj iz krvavih devedesetih.

Da je slučaj Ćuruvija rešen, bilo bi nade da budu pronađene ubice Milana Pantića i otkrije sudbina Dade Vujasinović.

Možda bismo saznali ko je ubio mladiće u kafiću „Panda“ i gardiste u topčiderskoj kasarni.

Da nije možda do nas?

Posle svega što smo doživeli verujemo i nadamo se da zločin iza koga bez sumnje stoji država, može da bude rešen, a krivci kažnjeni.

Živimo u zemlji u kojoj su ratni zločinci heroji, u čijem glavnom gradu grupa ljudi mirno obeležava dan smrti kvislinga, na utakmicama i slavljima se peva „Nož, žica, Srebrenica“, „Ubij, zakolji“, predsednik i vlast o opoziciji, neistomišljenicima, pojedinim novinarima i medijima, govore kao o ološu, stranim plaćenicima, neprijateljima naroda…

I čudimo se što Ćuruvijine ubice nisu kažnjene.

Ali, opet zar nije normalno nadati se i verovati? Šta nam drugo ostaje?

Društvo sudija Srbije objašnjava da se ne sudi prema očekivanjima, već prema dokazima i da je u pravnoj državi, u situaciji kad dokazi ne ukazuju na nesumnjivu krivicu okrivljenih, dužnost suda da donese oslobađajuću presudu.

Razumem to, dovoljno sam američkih serija gledala da znam šta znači kriv bez svake sumnje i šta sledi ako sumnje ipak ima.

Samo što kada u istoj rečenici čujem Srbija i pravna država, nešto mi se stegne u stomaku.

Možda ova četvorka nije kriva za ubistvo Ćuruvije i bilo bi grehota da čame u zatvoru, ali zar država nije imala više nego dovoljno vremena i resursa da pronađe ubice i dokaze?

Ubistvom Ćuruvije Miloševićeva vlast nam je pokazala da mogu da rade šta hoće, ubiju uglednog novinara i – ništa.

Oslobađajuća presuda nam pokazuje da je danas isto, samo Miloševića nema.

Sistem vlasti nije razmontiran, već je nadograđivan i prilagođavan okolnostima. O presudi se izjasnili mnogi, a onda i ON.

“Mislim da je to jedna velika nepravda, užasno loša stvar za našu zemlju i užasno loša poruka za svakoga ko se bavi tim poslom u našoj zemlji, užasno loša poruka za naš pravni sistem.“

Sve je loše, užasno loše.

Šta sada? Ništa. Ćuruvije će se uskoro sećati porodica, uži krug prijatelja i kolega.

Ostatak društva može mirno da spava do neke sledeće tragedije, kada će se opet pitati zašto?

A u međuvremenu država će prvostepeno osuđenoj četvorki verovatno morati da plati odštetu.

Iz naših, znači i džepova članova porodice Ćuruvija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.