Pokušavaju da je „uteraju“ u gol koji čuva golman i nazivaju to „najvažnijom sporednom stvari na svetu“. Jasno je onda da me je utakmica Srbija-Francuska interesovala tek toliko da vidim hoće li biti primitivnog zviždanja „Marseljezi“ (najpre bilo žestoko, onda usledili aplauzi. Uzgred, ni aplauzi nisu prihvatljivi kad državna himna svira) i da li da se pripremim za rafalno-automatsku paljbu koja u novobeogradskim blokovima redovno usledi u slučaju uspeha srpske momčadi. Pošto paljbe nije bilo, zaključila sam da Srbija nije pobedila. Smatra se da je i nerešen rezultat sa Francuzima velik kao kuća i da Srbija sigurno ide u Južnu Afriku.

Možda će ići, možda neće, meni ni u džep ni iz džepa, al’ iz mnogih afričkih zemalja u ponedeljak u Palatu Srbija došli ambasadori da uveličaju skup posvećen dvadesetogodišnjici Devetog samita nesvrstanih, održanog septembra 1989. u Beogradu. Očekuje se da to bude uvertira u počasni samit kojim bi Srbija 2011. godine rado u svojoj prestonici obeležila 50-godišnjicu Pokreta nesvrstanih. Ponovno pominjanje pokreta koji su osnovali Tito, Naser i Nehru u vreme hladnog rata, pokrenulo je još jednu povjesnu dilemu. Srbijanci sad uz tradicionalne podele, da li su za Zvezdu il Partizan, Guču ili Egzit, četnike il’ partizane, mogu da dodaju i dilemu EU ili nesvrstani?

Dilema kod mene nema. Ni Guča ni Egzit (u respektabilnim sam godinama, ne volim gužvu, truba mi para uši), ni Zvezda ni Partizan (sport mi je deveta rupa na svirali), partizani bez ikakve sumnje i EU. Rado bih rekla da sam i za EU i nesvrstane, vezana sam emotivno za Tito-Naser-Nehru ideju, ali, realna sam osoba. Srbija je mala, evropska zemlja i bez EU joj nema opstanka. Tačnije, živela je Srbija i pre, živi bez i živela bi i bez Brisela, ali kako? Kud svi Balkanci i Evropljani, mora i Srbija i nema šta da filozofiramo. Lepo kaže Jeremić da je centralni prioritet Srbije članstvo u EU. „Istovremeno ćemo nastaviti da jačamo i produbljujemo veze sa članicama Pokreta nesvrstanih“, dodaje. Nemam ništa protiv, dok god se zna prioritet -EU. Brine me onaj deo Jeremićeve izjave o „balansiranoj“ spoljnoj politici. Nisam za vezivanje samo za jednu stranu, balansiranje jeste neophodno, ali pitam se koliko je Srbija sposobna za to? Davno je prošlo vreme „hladnog rata“ i Srbija ne može da balansira poput nekadašnje SFRJ. Uz to, nemamo mi političara Titovog kalibra. Plašim se stoga da se od silnog balansiranja ne prebalansiramo i da nam se silni „stubovi“ (EU, Rusija, SAD, Kina) i „podstubovi“ (nesvrstani, muslimanske zemlje) spoljne politike, ne sruše. Odjednom ili postepeno, svejedno.

Jeremić fino primećuje da su najbolji mogući odnosi u regionu od velike važnosti, pa će se Srbija za iste zalagati. I treba. Pametne zemlje neprijatelje imaju daleko, a prijatelje blizu, poznata je maksima, koje i Srbija treba da se drži. Koliko to čini, e to je već pitanje. Pažljivo sam pratila dešavanja oko Tadićeve posete Palama i otvaranja OŠ „Srbija“ i ništa mi se tu ne sviđa. Kakva koincidencija da baš na Međunarodni dan pismenosti, kada je saopšten zvanični podatak da u Srbiji ima 1,3 miliona nepismenih, predsednik Srbije u susednoj državi otvara OŠ. Škole su očigledno i nama u Srbiji potrebne, zašto neku ovde nije otvorio?

Nikada nisam volela podele na „naše“, „vaše“, „tvoje“, „moje“… Često nije lako odrediti po kom osnovu se tako delimo. Tadić Boris, stajao je ispred nove paljanske OŠ do Dodik Milorada i najavio da će se kao predsednik Srbije boriti ne samo za građane svoje zemlje već i za sve „koji nose naše ime“. Što jednostavno nije rekao Srbe? Nemam ništa protiv toga što predsednik Srbije vodi računa o svojim „imenjacima“, tj. Srbima van Srbije. Lepo je to, ali nek ne zaboravi čiji je predsednik, ko je za njega glasao i zašto. Ima Srbija dovoljno svojih problema i neka se njima najpre bavi. Kako se predsednik ne seti da obiđe štrajkače koji malo-malo pa logoruju nekoliko stotina metara dalje od njegove kancelarije? Zašto su mu Pale i Banjaluka „bliži“ od Bele Palanke, Novog Pazara, Trgovišta, Subotice?

Čula sam i naknadna objašnjenja Kabineta i samog predsednika Tadića. Kao poštuje teritorijalni integritet BiH, zalaže se za stabilizaciju, saradnju, dobrosusedske odnose… Zašto je onda pre desetak dana u Beogradu „dobrosusedski“ razgovarao sa predstavnikom Srba (Dodikom) i Hrvata (Čovićem) BiH, a „zaboravio“ Bošnjake? A, da: zove on, al’ se moji „imenjaci“ ne odazivaju. Baš me čudi zašto. Tvrdoglavi neki ljudi, pogotovo Haris Silajdžić. Posle dvodnevnog zatezanja, komentara i objašnjenja, Predsedništvo BiH jednoglasno je zaključilo da je predsednik Srbije dobrodošao u bilo koji deo te zemlje i da treba smiriti tenzije koje su nastale povodom njegove posete Palama. Lopta je, znači, smirena, ali nadam se da niko u Beogradu i na Palama ovo neće shvatiti kao nekakvu „srpsku pobedu“ i reprizirati paljansku epizodu u novom obliku.

Bosna i Srbija su po svemu duboko povezane i bliske zemlje. Decenijama smo živeli zajedno, ali se zajednički život završio krvavim ratom, u kome Srbija „nije učestvovala“, ali je, nažalost, imala i te kako uticaja. I mnogi drugi su, al’ ja, za razliku od predsednika, gledam najpre svoje dvorište, tj. Srbiju. Ako ni zbog čega, zbog tog rata, Beograd mora da vuče mnogo mudrije poteze prema Bosni. Za početak, nek pusti da Bosanci i Hercegovci, bez obzira na „ime“, sami rešavaju svoje probleme. Imaju ih previše i nema potrebe da im otežavamo. Uzgred, imamo i mi svoje.