Javio se Sveto

Impresivno deluju protesti u Belorusiji, ali da li je većina građana za ili protiv Lukašenka, teško je reći. Plašim se da rasplet u Minsku neće toliko zavisiti od volje Belorusa koliko od dogovora jačih zemalja i da se Moskva pre svega pita da li će Lukašenko ostati. Bar još neko vreme. Dok ne pronađu odgovarajuću alternativu.

Pojedini zapadni mediji Lukašenka predstavljaju kao najdužeg autokratu Evrope, zaboravljajući na nama znatno bližeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, koji vlada 30 godina. Doduše, bio je čas predsednik države, čas vlade. Čak je napuštao politiku, ali se brzo vratio, pošto se pokazalo da njegov DPS ne može bez njega.

Parlamentarni izbori 30. avgusta najozbiljniji su izazov Đukanovićeve vlasti, čija stranka, prema istraživanjima CEDEM ima najmanju podršku u istoriji od 35 odsto. Opozicija veruje da Milo u nedelju pada, ali teško je Crnu Goru bez njega zamisliti.

Finiš predizborne kampanje obeležilo je izjašnjavanje vladike Amfilohija protiv vlasti u Crnoj Gori, što je, obzirom na ljutnju SPC zbog Zakona o slobodi veroispovesti, očekivano. Videćemo koliko će Amfilohije pomoći opoziciji.

U borbi protiv Mila puno se očekivalo i od intervjua odbeglog crnogorskog biznismena Duška Kneževića sa takođe odbeglim, nekadašnjim predsednikom SCG i Đukanovićevom „desnom rukom“ Svetozarom Marovićem, koji je, čini mi se, potpuno razočarao.

Najavljivano da će „rasturiti“ Mila, onda se pojavio neprepoznatljiv Marović, koji je, po običaju pričao, pričao, ali ništa nije rekao. Jasan je samo bio u kuknjavi nad svojom i tužnom sudbinom svog sina kome se oduzeli stan „i više nema gdje da živi“. A stan na Vračaru?

Ni Srbija nije ćutala. Tačnije, zvanična, koja kao promoviše politiku poštovanja suseda je ćutala, ali nezvanična, pod uticajem vlasti i koja se ogleda kroz tabloide itekako je bila glasna. Nisu protiv Mila grmeli samo tabloidi već i pojedini intelektualci, studentske organizacije, imali smo i u Beogradu skupove „Ne damo svetinje“, a u nedelju i autolitiju, koju je pozdravio i „visoki gost“, predsednikov prvenac Danilo Vučić.

Plašim se da su ovakvi događaji kontraproduktivni i da nam međusobni odnosi neće biti dobri dok god neki u Beogradu ne shvate da Crna Gora i Srbija nisu „jedna familija“ već dve susedne države, koje bi trebalo da su bliske i prijateljske.

Na izborima u Crnoj Gori verovatno nijedna od 11 lista neće osvojiti većinu, a glavna borba će se voditi između koalicija „Odlučno za Crnu Goru – Milo Đukanović“ i „Za budućnost Crne Gore“, čiju okosnicu čini Demokratski front.

Ne treba zanemariti listu „Mir je naša nacija“, na čijem čelu je Aleksa Bečić iz „Demokrata“, a zanimljivo je kako će proći građanska opcija „Crno na bijelo“ čiji je nosilac Dritan Abazović.

Prevagu mogu da donesu SDP i posebno stranke nacionalnih manjina koje listom podržavaju Đukanovića, čiji je koalicioni kapacitet očigledno veći od Demokratskog fronta.

Moskva će verovatno, ako zatreba umesto Lukašenka, u Minsku smestiti svog čoveka na vlasti. Da li će Beograd uspeti da nekog „svog“ smesti u Podgorici? Sumnjam.

Kad god se Beograd, po pravilu indirektno, meša u unutrašnje stvari suseda čini to na štetu Srbije, istovremeno jačajući osećanje u komšiluku da Srbi, „mali Rusi“, ne odustaju od hegemonističkih pretenzija. Đukanović će to sigurno umeti da iskoristi, a danas u Beograd dolazi Dodik sa ekipom. Dugo ga nije bilo.