Junaci protekle nedelje

Neka priča ko šta hoće, al’ meni je drago što je neko „naš“ uspeo u životu i došao do ferarija. Nije ga kupio u ovom, ali u sledećem pokušaju sigurno hoće. Sad, da li je pare zaradio noseći gajbice ili nešto drugo, verovatno nećemo saznati. Nije ovaj neznani junak lako zaslužio epitet junaka nedelje. Konkurencija je, po običaju, bila oštra.

Da je izabran za člana SANU, junak protekle nedelje bio bi ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Ponovo je, međutim, bio „ispod“ crte, a zaradio je i nov poziv da podnese ostavku zbog navodno loše reakcije na pojavu novog gripa, Milosavljevićevu ostavku zvanično traži DSS, a pojedine poslaničke grupe predlažu hitnu raspravu u Skupštini o strategiji države u borbi protiv ove bolesti. Pošto veoma dobro znam kako prolaze bombastične skupštinske rasprave, nacionalne strategije, anketni odbori i radne grupe, ne vidim zašto bi poslanici raspravljali o gripu? Ima dosta lekara među njima, ali šta o gripu mogu da kažu ostali? Koje vajde bismo imali od Veljinih mudrovanja o tome što se H1N1 širi po centralnoj Srbiji, ali ne i po Vojvodini? Mislim da bi trebalo zatražiti da Ministarstvo zdravlja da analizira nacionalnu, versku i političku pripadnost obolelih. Možda će i u tome lider Nove Srbije pronaći neku skrivenu vezu. Podržavam, ipak, deo zamerki opozicije na rad nadležnih u slučaju novog virusa gripa. Kao što je ministar ekonomije Mlađan Dinkić najpre tvrdio da će nas globalna ekonomska kriza zaobići, tako se „strategija“ našeg zdravstva po pojavi virusa u okolnim zemljama svodila na poruke građanstvu da ne paniči. Kao da je neko mislio da će nas virus „zaobići“? Ima li veze to što su i Dinkić i Milosavljević iz G17 plus? Možda, ali nisu nas zaobišli ni globalna kriza ni virus. Dobro je, ipak, što ćemo izgleda konačno nabaviti te vakcine.

Da ne kasne mnogo meseci, kolektivni junaci prošle nedelje mogli bi da budu ministri vlade Srbije koji su usvojili Predlog zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini. Rokovi za usvajanje Statuta Vojvodine i zakona o prenosu nadležnosti davno su prošli, ali pošto su se konačno presabrali i dogovorili u vodećoj DS, Predlog je prošao na sednici vlade, ali kada stigne u Skupštinu ima da leti perje. Preporučujem građanima Srbije da, uz masku protiv novog virusa, kupe i čepove za uši.

Republički javni tužilac Slobodan Radovanović takođe se našao u užem izboru za junaka. Nakon Tadićevog šampanjca i Lukićevog duksa, ovaj borac protiv svakog oblika širenja mržnje i nasilja, nameračio je da se obračuna sa parolom koju je nekoliko navijača FK Novi Pazar istaklo na utakmici sa Crvenom zvezdom. Na transparentu je pisalo „Stadion Aćif efendije“, što je skoro dve nedelje od utakmice u Novom Pazaru primetio Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS. Uvek mi je sumnjivo kad se nešto primeti i pokrene sa tolikim zakašnjenjem, pogotovo kad to neki političar radi. Za neupućene, Aćif Hadžiahmetović, to jest Aćif efendija, bio je komandant Novog Pazara tokom Drugog svetskog rata. U to vreme grad je bio pod nacističkom okupacijom i pripojen marionetskoj „velikoj“ Albaniji. Po oslobođenju grada, Hadžiahmetovića su 1944. streljali partizani u Novom Pazaru. Poznajem mnogo Bošnjaka koji smatraju da je Hadžiahmetović spasio Novi Pazar i tamošnje muslimane od četnika koji su u tom delu zemlje počinili brojne zločine. „Nedićevskim“ rečnikom, bio je „bošnjačka majka“. Bošnjačko nacionalno veće pred sudom je pokrenulo proceduru rehabilitacije Hadžiahmetovića, što su neki u Novom Pazaru osudili. Lokalni SUBNOR i pojedine nevladine organizacije tvrde da je Hadžiahmetović kriv za smrt mnogih novopazarskih Srba, a na dušu mu stavljaju i pripadnike drugih nacionalnosti.

Znam i mnoge Bošnjake koji kažu da je dotični bio kvisling, fašista koji je pokušao da albanizuje Sandžaklije bošnjačke nacionalnosti. Mišljenje tih drugih mi je bliže. Kvisling je kvisling ma koje vere, nacije ili političkog opredeljenja bio. Ima nešto što ne treba gubiti iz vida. Zemlja koja godinama brka pojmove antifašizma, fašizma, komunizma, kvislinštva, ne treba da se čudi što joj se „dogodio“ i Aćif. Svaki narod ima svoje fašiste i antifašiste, žrtve i zločince. Nije to srpski ekskluzivitet.

U zgradi vlade Srbije dugo je stajao portret Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade, a nisam sigurna da su iz Skupštine Beograda uklonili portret Dragog Jovanovića, komandanta grada u vreme nacističke okupacije. Kad takav odnos prema kvislinzima ima država i bitni politički faktori, teško je bilo kome, pa i navijačima, zameriti da veliča saradnike okupatora. U zemlji u kojoj se komisije ubiše kopajući i tražeći Dražin grob, morao je da bude „iskopan“ i Aćif.

Mogao je i reditelj Emir Kusturica da ponese laskavu titulu junaka nedelje. Taman je počeo da „širi istinu o sebi“ u njemu tradicionalno nesklonim medijima, kad naiđe na Aleksandra Stankovića sa HRT-a. Ne bih ipak o Kusturici. Mnogo je osetljiv, a i voli da tuži medije i novinare. Ostajem zato pri tome da je nesuđeni kupac ferarija, junak nedelje zemlje Srbije.