Osnovna škola u novobeogradskom bloku 70, koju sam pohađala, zove se „20. oktobar“. Da li će, zbog posete predsednika Rusije Vladimira Putina, proslave 70-godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu i vojne parade 16. umesto 20. oktobra moja draga škola biti preimenovana u „16. oktobar“? Ili će možda postati „Vladimir Vladimirovič Putin“? Deluje šašavo, ali svakakva glupa preimenovanja ulica, trgova i škola smo preživeli ovih decenija, pa zašto ne bismo još jedno?
No, „i ćorava koka ubode neko zrno“, pa je, povodom jubileja, gradska vlast odlučila da dve ulice dobiju nazive po partizanskim vojskovođama koji su predvodili oslobođenje Beograda Koči Popoviću i Peki Dapčeviću. Ova dva partizanska komandanta bili su po mnogo čemu, poreklu, ponašanju, pojedinim stavovima, potpuno različiti. Prvog su neki „drugovi“ sumnjičili zbog „buržoaskog“ porekla, drugog zbog braće Vlade i Milutina, koji su 1948. podržali Rezoluciju Informbiroa i Staljina. Peko je ostao veran Titu. Obojica su bili na visokim položajima, obojicu kreatori novokomponovane istorije Drugog svetskog rata vide kao zlo i pošast. Po toj verziji, Beograd su najpre okupirali Nemci 1941. godine, a onda su 1944. došli novi „okupatori“ partizani, na čelu sa dva komandanta, Kočom i Pekom.
Ako se pogleda biografija ova dva narodna heroja, lako je zaključiti zašto su „kost u grlu“ nekima. „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji“, napisao je Koča Popović u svom dnevniku početkom Miloševićeve ere. Prezirao je Miloševićeve mitinge „Istine“, o četnicima govorio da su bili kukavice i izdajnici. A sutra bi profesor Oliver Antić uz Koču slavio i četnike, koji apsolutno nikakve veze sa oslobođenjem Beograda nisu imali.
Obojica su teško doživljavali raspad Jugoslavije, koju su voleli i za koju su se borili. Kako svedoče njegovi poznanici, Peko Dapčević je u vreme „antibirokratske revolucije“ prvi deo omiljene Politike ljutito cepao i bacao, čitao samo sportske strane i rešavao ukrštene reči. Obojica su želeli sahrane bez državnih počasti. Koča Popović je umro u Beogradu, na dan oslobođenja, 20. oktobra 1992. godine. Kremiran je i sahranjen bez počasti, govora, venaca i okupljanja. Peko Dapčević je umro 10. februara 1999. godine. Sahranjen je na Novom groblju, po njegovoj želji, van Aleje zaslužnih građana. Imenovanjem dve ulice po Koči i Peki Beograd se bar delimično i sa višedecenijskim kašnjenjem odužio svojim oslobodiocima, ali verovatno se obojica prevrću u grobu ko im je, na koji način i koje ulice dao. Zagrebačka postade Koče Popovića!?
Bilo kako bilo, Beograd će sledećeg četvrtka, veličanstveno i „pre roka“ proslaviti Dan oslobođenja. Vreme će, prognoziraju meteorolozi, biti sunčano, sa maksimalnom temperaturom do 23 stepena. Neće, znači, biti potrebe za onim topovima kojim Rusi, pred paradu u Moskvi, kad zatreba, „razbijaju oblake“. A i nemamo ih. Mene baš zanima da li će u govoru koji će, pretpostavljam, u ime Srbije održati predsednik Tomislav Nikolić, uspeti da izbegne činjenicu da su jugoslovenski partizani na čelu sa Josipom Brozom Titom oslobodili Beograd? Jugoslovenski partizani i sovjetska Crvena armija, a ne srpski četnici i ruski kozaci. Jesu gulazi i Goli otok bili zlo, ali Beograd su od nacista oslobodili Tito i Staljin, a ne Karađorđevići i Romanovi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
