Košta u Beogradu, studenti u Briselu: Dve strane evropske poruke Srbiji

Skoro istovremeno u Beograd je, u okviru regionalne turneje, stigao predsednik Evropskog saveta Antonio Košta. Uoči dolaska poslao je prigodnu video poruku, kojom je potvrdio da čvrsto veruje da je budućnost Zapadnog Balkana u EU i ponovio da je proširenje jedan od njegovih prioriteta.

Lepo je što su se dva događaja poklopila, ali šta možemo da očekujemo od Košte u Beogradu i studenata u Briselu? Potpredsednik Evropskog parlamenta Martin Hojsik studentima je poručio da su oni budućnost Srbije, a ne Aleksandar Vučić. Od Košte očekivano nismo čuli kritike na Vučićev račun – ni zbog krize u Srbiji ni zbog puta u Moskvu – ali jesmo podsećanje šta treba uraditi na EU putu.

Vučić, čije su posete Floridi i Moskvi, ma šta tvrdili njegovi mediji, očigledno loše prošle, dočekao je Koštu na aerodromu i ponovio da Srbija ne skreće sa EU puta. Samo što vlastima, za sada, ne pada na pamet da sprovedu obećane reforme. Ali, Brisel obećanjima bez pokrića, čini se, više verovati neće. Posle Košte dolaze Kaja Kalas i Roberta Mecola, koje su još jasnije u zahtevima šta Srbija treba da uradi ukoliko želi u EU.

Koji sat pošto su studenti stigli u Brisel, a Košta u Beograd, oglasili su se studenti u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu, pozivajući se na „plenume naših fakulteta“ i uneli pometnju. Poručili su da studentski pokret nije proevropski, već ideološki raznolik, i podsetili da za krizu u Srbiji, zbog podrške režimu, veliki deo krivice snosi EU.

„Od prvih dana blokade smo isticali da Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike sa Ustavom veoma ograničenim nadležnostima, nije adresa kojoj se obraćamo i od koje zahtevamo ispunjenje naših zahteva. EU i njene zvaničnike posmatramo na potpuno isti način“, ističu.

Poštujem pravo na drugačije mišljenje, cenim upornost i uspeh studenata u buđenju Srbije i oslobađanju od straha. Međutim, ako izjednačavate EU i Vučića, ne želite pomoć evropskih institucija – zašto su se vaše kolege mučile vozeći bicikle i trčeći maraton do Strazbura i Brisela?

Slažem se da je podrškom Vučiću EU odmogla Srbiji. Ne samo to – u mnogo čemu su izdali evropske principe i doprineli jačanju ekstremizma. Gnušam se njihove politike prema izbeglicama, ćutanja na genocid u Gazi, podrške autokratama u slabije razvijenim državama, stavljanja interesa ispred principa…

Čini mi se da su ipak počeli da se bude, posebno nakon Trampovog šamara iz Vašingtona. Srbiji je EU potrebna i svako ko misli da su promene moguće bez pomoći Brisela – vara se. O budućnosti Srbije će svakako odlučiti njeni građani, verovatno na nekim narednim izborima – prevremenim ili redovnim – uz, nadam se, bolje izborne uslove.

Studenti će verovatno imati značajnu ulogu, ali možda ne bi bilo loše da se prethodno presaberu. Neće sa opozicijom, neće sa Proglasom, neće pomoć EU… Kako onda graditi drugačiju i bolju Srbiju?

Sami studenti, verujem, ne mogu, ne znaju i ne treba da na svoja pleća to teško breme preuzimaju, a izjava da im je jedini saveznik „narod Srbije“ mi patetično zvuči. Srbija nije bogato, usamljeno ostrvo i sama ne može.

U Evropi smo, a uz sve mane, EU je ipak i dalje uređeniji deo naše planete. Zato nam je EU potrebna, a Brisel adresa kojoj treba da se obraćamo. Ko neće – naravno, ne mora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.