Martovske godišnjice

Zašto se baš u martu zgusnulo toliko događaja, verovatno bi astrolozi mogli da odgonetnu, ali i sutra se navršava godišnjica možda ne toliko važnog događaja, no nije loše podsetiti. Tadašnji predsednik SSSR Mihail Gorbačov je 14. marta 1988. godine, došao u petodnevnu posetu Jugoslaviji. Nema više SSSR, nema SFRJ, a i Gorbačov ostario. Poseta je bila sušta suprotnost nedavnom Putinovom boravku.

Gorbačov, sa suprugom Raisom bio ne pet sati već pet dana. Posetio Beograd i LJubljanu. Impresionirala ga Slovenija, koja je u to vreme imala 5000 dolara bruto dohotka po glavi stanovnika i govorio je kako je primer na koji socijalističke zemlje treba da se ugledaju. Došao je s predlogom Ugovora o dugoročnoj ekonomskoj saradnji do 2000. godine, a jedan od problema je bio sovjetski trgovinski deficit. Tada je Jugoslavija SSSR izvozila mnogo više nego što je uvozila. Slobodan Milošević je u zdravici na ručku u čast Gorbačova rekao: „Mi u Jugoslaviji gradimo samoupravni socijalizam kao naš put izgradnje socijalizma.“ Gorbačov je uzvratio da „u srcu svakog Rusa i Srbina postoji genetska predodređenost za blagonaklonost i težnja prijateljstvu“. Kažu da ga je Milić od Mačve naslikao kao Arhangela Mihaila, sa šajkačom i opancima. Nije ta ljubav dugo trajala. Kad je avgusta 1991. pokušan puč protiv Gorbačova, u nekim vojnim kancelarijama u Beogradu navodno je otvaran šampanjac. Ni prvi ni poslednji put, Beograd je bio „na pogrešnoj strani istorije“, rekao bi američki ambasador Skat.

Još jedna godišnjica, na sreću, nije obeležena u Srbiji, ali nažalost jeste u susedstvu. Četnički komandant Draža Mihailović uhapšen je 12. marta 1946. u okolini Višegrada, što su nedavno, 10. marta u okolini ovog grada obeležili pripadnici Ravnogorskog pokreta. Poranili zbog uskršnjeg posta jer, zna se, četnici su veliki pravoslavci. Samo što izgleda nisu baš sve božje zapovesti razumeli. Posebno one „ne ubi“ ili „ljubi bližnjeg svog“. Okupili se „Čičini“ poštovaoci uglavnom iz Republike Srpske i Srbije, mnogi kao da su statisti iz filmova Veljka Bulajića. U Višegradu u kome su četnici u Drugom svetskom ratu masakrirali lokalno bošnjačko stanovništvo, a devedesetih njihovi novokomponovani naslednici reprizirali zločine. Guslali: „Biće opet pakao i krvava Drina, evo idu četnici sa srpskih planina“. Kako to da Srbija, koja pomno prati događaje u bližem susedstvu nije videla ovaj sraman skup? Ako srpska javnost ćuti na ovo, neka se ne javlja ni zbog Tompsonovih pesama ni budućih proustaških skupova.

Skup u Višegradu usledio je nekoliko dana po objavljivanju teksta u Večernjim novostima, kojim za zločin na tuzlanskoj Kapiji 1995. u kome je poginula 71 osoba, optužuju „islamske teroriste“. Zvanična istraga u BiH je pokazala da je granata ispaljena sa položaja srpskih jedinica na Ozrenu, zbog čega je osuđen oficir VRS Novak Đukić, ali su „međunarodni eksperti“ u Nikincima utvrdili da to nije tačno. Krivi su „islamski teroristi“, „bombaši samoubice“, kojih je „uslovno“ bilo 27, pominje se i Bin Laden, a objavljena je i fotografija „jednog od stradalih bombaša samoubica“. Žrtve optužiti da su bombaši samoubice – previše čak i za Večernje novosti.

Ovakvi događaji i tekstovi u državnim medijima dovode u pitanje i zvanično proklamovanu politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji se kao zalaže za pomirenje s Bošnjacima i bolje odnose sa BiH. Ovakvi događaji i tekstovi se najbolje mogu dijagnostikovati citiranjem predsednika i one lepe turske reči:“Sikter…“