U našim krajevima se nisu nešto „primili“, ali su postali tradicija na jadranskoj obali nekadašnje Jugoslavije. U Dalmaciji su posebno popularni i zovu ih maškarada. Karikiranje, provokacija i ismevanje nezaobilazni je deo maskarada koje često imaju neke svoje „junake“. Predsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorad Pupovac opet je bio „junak“ maškarade u Kaštel Sućurcu, mestu u opštini Kaštel u Dalmaciji, gde je spaljena lutka s njegovim likom.

Pupovac je ocenio da je reč o podsticanju na nasilje u atmosferi mržnje koju dopušta državni vrh. „To nije duhoviti, inventivni dalmatinski karneval koji provocira vlast. To je, nažalost, bila manifestacija nacionalističke i šovinističke priče“, ističe Pupovac. Dodajući da je „duboko povređen“ što je jedan deo tradicije iskorišten za širenje mržnje i poticanje nasilja prema slabijima, drugačijima i različitima, Pupovac ocenjuje da nisu krivi građani koji su učestvovali u ovoj maškaradi. „Krivi su oni koji su stvorili takvu atmosferu, koji ne čine ništa ni riječju niti djelom da ta atmosfera bude osuđena i promijenjena“, rekao je Pupovac, koji je i saborski zastupnik SDSS, od čije podrške zavisi Vlada Hrvatske premijera Andreja Plenkovića. Ako „državni vrh“, koji svakako čini i izvršna vlast podstiče mržnju i nasilje, zašto Pupovac i SDSS takvu Vladu podržava? Pretpostavljam da, u trenutnim okolnostima u Hrvatskoj, možda nema bolje političke varijante od Plenkovićeve vlade, ali ipak… Pupovac je očigledno glavna meta mržnje dela javnosti u Hrvatskoj, što je prilično neobično pošto je reč o, čini mi se, veoma razumnom i umerenom političaru. Ne sećam se da je Pupovac ikada podsticao mržnju prema drugima i drugačijima, hrvatskom narodu niti da je dovodio u pitanje teritorijalni integritet države čiji je građanin. Sasvim suprotno. Ako Hrvatskoj smeta Pupovac, šta bi radili da imaju drugog Milorada, Dodika, naravno? Podrazumeva se da „Dodik“ u Hrvatskoj nije moguć.

Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić ekspresno je reagovao u ovom slučaju, navodeći da je „antisrpska kampanja u Hrvatskoj“ posledica toga što se „umesto jednoglasne osude, uvek pojavi i neko koji bi da relativizuje napade i divljanja“. U Srbiji nema maškarada, ni fizičkih napada na političke predstavnike manjina, ali relativizacija je prilično razvijena. Dovoljno je videti naslovne strane pojedinih dnevnika, internet portala, društvenih mreža, povremene grafite na beogradskim zidovima. Da li je razlika između „Srbe na vrbe“ i „Srbija Srbima“ toliko drastična. Tek kad o susedima progovore pojedini ministri Vlade Srbije…

Nemamo maškarade, ali imamo Skupštinu Srbije, koja je jučerašnjom prvom redovnom sednicom otvorila ovogodišnji „karneval demokratije“. I gle čuda, prvi reč dobio lider SRS Vojislav Šešelj, koji je u odsustvu većeg dela opozicionih poslanika, postao lider opozicije i čiji politički performans u Hrtkovcima javnost još pamti. Neki i one iz 1992.

Nemamo maškarade, ali imamo predsednika Aleksandra Vučića, koji je uoči posete italijanskog premijera Đuzepea Kontea Beogradu dao intervju italijanskoj agenciji ANSA. „Ne možemo priznati Kosovo, a da ništa ne dobijemo od druge strane“, navodno je poručio predsednik Vučić u prvoj verziji. U drugoj, ispravljenoj, naglasio je da „kompromis s Prištinom ne bi predstavljao poraz nego pobedu za budućnost Srbije i da je njegova dužnost da objasni Srbima značaj takvog sporazuma.“ Politička maškarada ili novinarska greška?