Obojene revolucije

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin bio u dvodnevnoj poseti Rusiji.

Vratio se na vreme, uoči subotnje blokade puteva u Beogradu i još desetine gradova i mesta u Srbiji.

Neki tvrde da je kamufliran bio u epicentru blokade, pored novobeogradskog Sava centra, što Vulin demantuje.

Ja mu verujem, jer ne znam zašto bi se ministar krio? I to navodno u kolima hitne pomoći?

Da se vratimo Rusiji. Sa kim se Vulin sreo?

Da li se poseta slučajno poklopila sa protestima?

Nije se Vulin vratio praznih ruku.

Dobio je orden i to od Viktora Kladova, direktora za međunarodnu saradnju i regionalnu politiku državne korporacije za pomoć u razvoju, proizvodnji i izvozu naprednih tehnologija „Rosteha“i generalnog direktora „Rosoboroneksporta“ Aleksandra Mihejeva.

Kladov i Mihejev su Vulinu uručili odlikovanje kojim ga je odlikovao generalni direktor „Rosteha“ general pukovnik Sergej Čemezov, „dugogodišnji blizak prijatelj i saradnik predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina“, piše u saopštenju MUP.

Nekome se sigurno čini da ta dvojica nisu dovoljno visok nivo zvaničnika da sa ministrom policije jedne prijateljske države razgovaraju, ali razgovarao je Vulin i sa sekretarom Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikolajem Patruševim.

Složili se da je značajno unapređena saradnja bezbedonosnih snaga, a odnosi dve zemlje na najvišem nivou, „baš kao i odnosi predsednika Vučića i predsednika Putina“, saopštava MUP.

„Na sastanku je istaknuto da su „obojene revolucije“ postale, već tradicionalni instrument politike određenih centara moći i zemalja koje imaju za cilj narušavanje državnosti i gubitak suvereniteta pod izgovorom demokratizacije i konstatovano da se slobodne zemlje moraju tome odupreti“

Obojene revolucije?

Šta to beše?

Dugo ih nije bilo.

Izbijale su u zemljama bivšeg SSSR, na Balkanu, Bliskom istoku, ali je zvanično prva bila još 1986. na Filipinima kada je svrgnut diktator Ferdinand Markos.

Nazvana je „žuta“, pošto su demonstranti nosili trake te boje.

Tri medijski najeksponiranije su „ružičasta“ u Gruziji 2003., „narandžasta“ u Ukrajini 2004. i revolucija „lala“ u Kirgistanu 2005.

Prema profesoru Andreju Mahojlu, sa Moskovskog državnog univerziteta, obojene revolucije predstavljaju „tehnologije organizovanja državnih prevrata u uslovima veštački stvorene političke nestabilnosti“.

Neophodno je da postoje opozicija, NVO, podrška Zapada.

Dakle, prema jednoj školi mišljenja, obojene revolucije zamešateljstvo su SAD i Zapada, Soroš i sličnih Rokfeler fondacija, u čiju klopku upada naivan svet.

Šta ćemo sa time što su u svim navedenim slučajevima građani imali itekako puno razloga za nezadovoljstvo i bunt?

Obojene revolucije su često razočaravale građane koji su se borili za promene, ali zar slično nisu prošle i neke poznatije?

Oktobarska, na primer?

Da li su protesti čiji se nastavak očekuje u subotu nova epizoda obojenih revolucija?

Ne bih rekla.

Prvo, Zapad i dalje podržava vlast, a demonstrante čine nezadovoljni koji se zaista bore za čist vazduh, zemlju, vodu, protiv Rio Tinta, Zakona o eksproprijaciji i ostalih nepravdi i uvreda. Imali smo doduše za prošlu subotu najavljenu „lila“ revoluciju, tačnije kontrarevoluciju.

„Naoružajte se osmehom, strpljenjem i lila farbom. Tufnicama protiv bahatih batinaša i onih koji blokiraju puteve“, navodi se u pismu do sada nepoznate ženske NVO „Lila revolucija“.

Nisu se ipak pojavile. Možda će u subotu. Samo, zašto lila boja? Bolja bi im bila ružičasta.