Ta izjava je ušla u anale političkih bisera, a lokalni šereti su odmah zaključili da je Suljo izgleda na direktnoj vezi sa Alahom, to jest Bogom. Kako i zašto ta ili neka druga „veza“ nije „proradila“ uoči i tokom boravka ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva u Beogradu i u nekim drugim prilikama? Dobro je što je jednodnevni boravak predsednika Medvedeva u Beogradu bio „zatvorenog“ tipa. Zamislite da je, kako je prvobitno bilo pominjano, organizovana i vojna parada? Pošto je suština bitnija od forme, važnije je šta je tokom „istorijskog događaja“ dogovoreno nego kako je sve izgledalo, pa će analize ove posete tek uslediti.

Verovatno ćemo se još baviti „istraživanjem“ o koga se Medvedev „očešao“ u prolazu, da li je njegov osmeh bio širok ili ne, da li su mu po ukusu bili smuđ i tufahije, a u naš grad će doći novi gost – predsednik Turske Republike Abdulah Gul. Bilo bi lepo da Suljo, ili neko drugi ukoliko ima takvu moć, „naruči“ lepo vreme ne samo zato što bi Gul trebalo da poseti Ugljaninov (i moj) skoro uvek hladni Sandžak, već i što stvarno nije u redu da u oktobru cvokoćemo. O poseti Dmitrija Medvedeva nedeljama smo mogli da čitamo ozbiljne tekstove kao i pikanterije različitih vrsta, a predstojeći boravak turskog predsednika još nije u žiži javnosti. Ne sumnjam, međutim, da će to biti. Mada je Ankara među prvima priznala nezavisnost Kosova, a njihova ambasada napadnuta tokom nemira na mitingu „Kosovo je Srbija“, Srbija i Turska poslednjih meseci sklopile su sporazum o partnerstvu, potpisale niz bilateralnih ugovora, među kojima i o kreditiranju gradnje puteva u Sandžaku, zabeleženo je više poseta na visokom nivou, što pokazuje da dve zemlje međusobnim odnosima poklanjaju izuzetnu važnost. Turska pokušava da se angažuje na približavanju Sarajeva i Beograda i stabilizaciji prilika u BiH. Nedavno je ministar inostranih poslova Vuk Jeremić bio u Turskoj, a prethodila mu je poseta turskog šefa diplomatije Ahmeta Davutoglua Srbiji. Davutoglu je u Turskoj uspeo da organizuje susret ministara inostranih poslova Srbije i BiH, Jeremića i Svena Alkalaja, a tokom svoje posete Novom Pazaru „pomirio“ je zavađene sandžačke političare Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića. Šta ako turski napori budu krunisani pomirenjem Harisa Silajdžića i Milorada Dodika? Zamišljam kako se njih dvojica, po ugledu na sandžačke lidere, osmehuju, rukuju i izgovaraju: pa mi se nismo ni svađali. E, to bi bila politička fantastika. Uostalom, nisu Turci uspeli da pomire ni zavađene verske lidere ovdašnjih muslimana, Muamera Zukorlića i Adema Zilkića, pa što bi Silajdžića i Dodika?

Tako to izgleda na planu zvanične politike, a kako stojimo sa međuljudskim odnosima između građana dve zemlje? Da među Srbima ima mnogih koji u viševekovnoj vlasti Otomanskog carstva na ovim prostorima vide izvor skoro svih problema, te ni današnje Turke „ne mirišu“, lako je zaključiti. Dovoljno je pogledati rezultate istraživanja javnog mnjenja o stavovima prema drugim nacijama, čuti povremeno skandiranje „navijača“: „ubi, zakolji da Turčin ne postoji“ i napore nekih da iz upotrebe izbace pojedine pojmove, Sandžak, na primer. Zanimljivo je da takvima ne smetaju takođe turske reči Kalemegdan, Tašmajdan, ćevapi ili burek. Čuvena „evrovizijska diplomatija“ po kojoj su Turci nama redovno davali 12 poena na Pesmi Evrovizije više ne funkcioniše. Sada su naše mesto zauzeli Azerbejdžan i Bosna, mada, iskreno, ko je lud da glasa za „Cipelu“? Srpski turisti se, međutim, uglavnom dobro provode i rado posećuju Tursku, u kojoj je bošnjačka dijaspora veoma brojna. Teško je naći Sandžakliju koji u Turskoj nema rodbinu, te će predsedniku Gulu sigurno biti prijatno u Novom Pazaru. Beogradsku „medvedomaniju“ verovatno neće zameniti novopazarska „gulohisterija“, ali tople dobrodošlice za turskog predsednika će sigurno biti. Ima Turska brojne ozbiljne probleme, daleko je od idealno sređene države i još dalje od EU, ipak bi Srbi mogli da se ugledaju na Turke. Bar u jednom – Turci nisu opterećeni istorijom i mitovima, ne žive u prošlosti, već pokušavaju da rešavaju svoje aktuelne probleme.