Utakmica između Dinama i Zvezde u Zagrebu 1990. godine pokazala je divljanje nacionalizma, huligana, nesnalaženje „nadležnih“, njihovu jasnu podršku „svojoj momčadi“. Situacija je danas drugačija, ali je fudbal i dalje pokazatelj stanja stvari u delu narodnih masa. Ima i dobrih stvari. Srbija se plasirala na SP, Partizan nastavlja takmičenje u Evropi, ali su lige, u ovoj i susednim zemljama, prepune incidenata, sumnjivih odluka sudija i rezultata. Huligani su postali jači i ekonomski moćniji. Mada je retko ko od vođa navijača igde zaposlen.

Ovih dana imamo prepucavanje Zvezde i Partizana, ali i odluku Upravnog odbora FK Novi Pazar da istupi iz Prve lige Srbije, „pošto ne želi da učestvuje u potpuno neregularnom takmičenju sa unapred poznatim pobednicima“. O istupanju treba da se izjasni Skupština kluba. Suđenje Đorđa Maksimovića na utakmici u Dobanovcima između domaće Budućnosti i gostiju iz Novog Pazara, kap je koja je prelila već punu čašu nezadovoljstva Pazaraca. Sudija je domaćinima dosudio sumnjiv jedanaesterac, isključio nekoliko Pazaraca, devetorica je dobila „žute kartone“. Više nego čudno. Eventualni izlazak Novog Pazara iz Prve lige ne bi bio velika šteta za srpski fudbal. Tim je svojevremeno sumnjivo ušao u Superligu, loše igraju, u finansijskoj su krizi, incidenata je bilo i na njihovom stadionu… NJihov mogući izlazak ipak neće biti dobar za šire odnose u ovoj zemlji.

Mada huškanja ima skoro kao početkom devedesetih, daleko su, na sreću, Dobanovci od Maksimira, ali izgleda da je Pazarcima prekipelo i zbog toga što sudija nije reagovao na skandiranje ratnom zločincu Ratku Mladiću. Fudbalski stadioni, štampani i elektronski mediji, internet portali… Sve pršti ovih dana od podrške Mladiću. Da li negiranje zla za koja je on odgovoran i osuđen na doživotni zatvor pomaže srpskim žrtvama? Suprotstavljanje presudi Suda UN pomaže Srbiji?

Ako se nekom čini da smo mi Bošnjaci, Sandžaklije, Pazarci preterali, stalno nešto kukamo, žalimo se, jedanaesterci su i drugim suđeni… Nije to naša specijalnost. Boris Tadić je, na primer, takođe osetljiv. Možda zato što je rođen u Sarajevu? Bivši predsednik Srbije, sada lider SDS malo-malo pa se naljuti na Danas i odbija da odgovara na naša pitanja. Pre nekoliko godina imao je zamerke na moje kolumne, pre tri godine ljutio se na pitanja Lidije Valtner, sada na lični stav Miloša Ćirića „Oprosti nam Fatima“. Sudeći po reakcijama dela čitalaca i pretnjama koje Miloš dobija, mnogima u Srbiji se tekst nije dopao. Svako ima pravo da se slaže ili ne slaže sa nečijim stavom, ali pretnje, poređenje sa Gebelsom (reakcija predstavnice za medije SDS Borisa Tadića Marine Komad)… Da nije „malo mnogo“? Političari imaju pravo da odluče za koje medije će govoriti, ukoliko nisu na državnim funkcijama, kada bi trebalo da sa svima komuniciraju, ali nikako ne treba, pogotovo sadašnji i bivši predsednici, da se u svojim reakcijama spuštaju na nivo komentatora na internet portalima. Bilo bi to kao da se mi pretvorimo u medij koji bi Tadića i DS, u svim oblicima, stalno podsećao – Da ste vladali bolje ne bi Vučić Srbiju dobio „na tacni“. To ne činimo. Zato što je opoziciji dovoljno teško, ne treba je dodatno „gaziti“ i zato što nesuglasice, pa i nezadovoljstvo zbog pojedinih tekstova, treba rešavati ljudski, mirno i demokratski. Bez „priviđanja“ Gebelsa.