Oktobarski gosti

Svašta se može pročitati, ali obavezno treba videti sajtove medija različite uređivačke politike. I dalje je velika razlika između sajtova RTS i B92, recimo, i komentara njihovih posetilaca. Dnevne novine da i ne pominjem. Svima je, međutim, zajednička duboka kritičnost prema aktuelnoj situaciji u Srbiji i cinizam prema pojedinim izjavama predstavnika vlasti.

Očekivano „glavni junak“ je potpredsednik vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić, to jest njegove optimističke izjave i obećanja. Poslednja u nizu najavljuje nam kraj ekonomske krize (one koja je, prema lideru G17 plus, trebalo da nas zaobiđe ili nam pomogne da ojačamo svoje pozicije) u Srbiji, ali poboljšanje standarda građana Dinkiću se „javlja“ 2011. godine. Da bismo došli do tog boljeg standarda, potrebno je ozbiljnije pokretanje proizvodnje za šta su nam neophodne investicije iz inostranstva. Sudeći po izjavama pojedinih zvaničnika i „dobro obaveštenih“ medija, ispada da smo postali neviđeno interesantni različitim jakim firmama. Ikea samo što se nije vratila u Srbiju, američki investicioni fond Blekston ne može da se odluči u šta da uloži silne milijarde, toliko mu srpska privreda nudi, a Emirati su, eto, već došli. Sve je to lepo, ali nije mi jasno kako to da neke od tih jakih kompanija nisu već uveliko u Srbiji?

Da je bilo pameti, sve bi bilo drugačije, mada treba priznati da smo u startu krenuli sa 10:0 na svoju štetu. Devedesetih godina prošlog veka, zemlje nekadašnjeg istočnog bloka počele su da se otvaraju, okreću se tržišnoj ekonomiji i EU, a „mi“ smo se odlučili za višegodišnje oružane sukobe. Dok smo ih „mi“ okončali, podela posla i tržišta je već skoro završena. „Dačija počela da proizvodi ozbiljne automobile“, što bi rekao Nenad Čanak, a mi jurimo za Ikeom kao da će nam sunce svanuti kada (i ako) Šveđani dođu. Sviđa se i meni njihov dizajn, ali neće se Srbija sama od sebe pretvoriti u rajsku baštu ako Ikea otvori fabriku u okolini Beograda. Ako otvori samo prodavnicu, ništa posebno ne dobijamo. Nama treba proizvodnja, a ne prodaja. Dežurne homofobe kojih u Srbiji, bogu fala, ima, moram da upozorim da su ti Šveđani mnogo „sumnjivi“. Ne zaboravite da je njihov ambasador u Beogradu podržao onu „paradu srama“, „Sodome i Gomore“ pod zvaničnim imenom Povorka ponosa. Prošle godine „slovensku braću“ Poljake šokirali su propagandnom kampanjom „Porodični život se menja. Dobrodošli u nova vremena“. Ikea je u svom katalogu pod tim sloganom predstavila šta sve njene prodavnice nude za 12 raznih modela porodica, među koje je „zalutao“ i homoseksualni par Stiv i Jan. Njih dvojica su se baškarili u stanu opremljenom Ikeinim proizvodima na opšte zgražavanje većine Poljaka odanih katoličkoj crkvi i konzervativnoj tradiciji. Na molbu Poljaka da uklone sporni deo kataloga, Šveđani su odlučno odgovorili „nećemo“. Po njima, „homoseksualnost je jedan od elemenata života u savremenom društvu“, što „ne možemo da ignorišemo“. Šta ako sutra u Srbiji zaista otvore fabriku i prodavnicu i u izlogu stave slike ljubavno-bračnih parova Steve i Pere ili Cice i Mice? Ko bi ušao u tu „grešnu“ prodavncu? I da li bi živi izašli iz iste ili bi ih ispred dočekali „obrazovci“ ili neki drugi ekstremisti?

Ne posećuju nas samo investitori, od stranih političara uskoro nećemo moći normalno da živimo. Silne posete se zgusnule usred neobično hladnog oktobra. Predsednik Estonije do juče-prekjuče bio kod nas, za koji dan stižu predsednici dve nekadašnje carevine, iz Rusije stiže Dmitrij Medvedev, a iz Turske Abdulah Gul. Na dan oslobođenja Beograda u zemlju se, protiv svoje volje, vraća i Goran Davidović-Firer, lider Nacionalnog stroja. Nezvanično je najavljeno da će ga italijanske vlasti izručiti Beogradu na taj dan. Eto nam i oslobodioca (Medvedeva) i Firera istog oslobodilačkog dana. Ne verujem da su Italijani namerno izabrali taj dan, ali deluje šašavo, zar ne?

Pre nekoliko meseci ugostili smo potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. Ministre i predstavnike EU više i ne brojimo. Ima ih „ko pleve“ u našim krajevima, a mi navikli na predsednike. Eto, da Karl Bilt nije napisao u svom blogu da je bio u Beogradu, niko ga ne bi ni primetio, a šetao čovek Kalemegdanom sa porodicom. „Oduševio sam se predivnom jesenjom šetnjom kroz divni i istorijski Kalemegdan smešten na ušću Save u Dunav“, zapisao fini Šveđanin Bilt, koji nije mogao sa Butmira da ode u svoj Stokholm, a da ne poseti beogradske prijatelje Borisa Tadića i Vuka Jeremića. Izazvao je time podozrenje Sarajeva, ali sve će im on objasniti na sledećem susretu najavljenom, gle čuda, za 20. oktobar.

Ako ovim posetama visokih zvaničnika stranih zemalja dodamo i česte boravke naših u inostranstvu, ispada da je Srbija postala bitan faktor u međunarodnoj politici. Poredeći, naravno, sa veličinom zemlje. Jedan drugi Skandinavac, evropski komesar za proširenje Oli Ren, nije nas skoro posetio, ali nam je iz Brisela, predočavajući izveštaj Evropske komisije o napretku zapadnog Balkana ka EU, poručio da je Srbija napravila značajan pomak u različitim oblastima. Ima, naravno, i zamerki i preporuka, ali niko nije savršen. Dotični Ren je pre dve godine iz Luksemburga, govoreći o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom i vezi te saradnje sa nastavkom približavanja EU, rekao da od ugla posmatranja zavisi da li je čaša polupuna ili poluprazna. Čaša je izgleda sada konačno postala polupuna, a kada će se napuniti i dalje više zavisi od Beograda nego Haga. Ali, trenutno je bitnije da živi i zdravi pregrmimo taj 20. oktobar.