„Oluja“ stiže

Bila je nešto jača kiša, uz grmljavinu. Za koji dan nam stiže „Oluja“ druge, političke prirode. Godišnjica vojne akcije kojom je Hrvatska pod svoju kontrolu početkom avgusta 1995. vratila delove teritorije koju su politički predstavnici tamošnjih Srba otcepili i nazvali Republika Srpska Krajina. Zvanični Beograd je nikada nije priznao, ali je tamošnje Srbe, zavisno od ugla posmatranja: podržavao, organizovao, huškao, zloupotrebljavao… Verovatno sve zajedno.

Haški tribunal je u prvostepenoj osuđujućoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, „Oluju“ okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja Srba. U drugostepenoj presudi, Gotovina i Markač su oslobođeni, ali činjenica da je iz Hrvatske tokom „Oluje“ pobeglo oko 200 hiljada Srba i da je, naročito nad starim i nemoćnim, zabeležen niz zločina, nema dileme da je reč o, što bi rekla premijerka Brnabić, „strašnom zločinu“. Neki bi sigurno upotrebili i onu tešku reč genocid. Koja se u nekim drugim slučajevima nikako ne sme upotrebiti. Ima li smisla porediti Srebrenicu i „Oluju“?

Da li omiljeni argumenti protiv priznanja genocida u Srebrenici, štete srpskoj strani u slučaju „Oluje“? Onaj čuveni „argument“- šta su oni nama radili, upotrebljen u slučaju „Oluje“ mogao bi da znači – Srbi su proglasili nezavisnost „RSK“, proterali Hrvate, onda su se Hrvati i Hrvatska vratili i krenula je omiljena balkanska „igra“- osveta. U kojoj po pravilu stradaju civili, nedužni i nemoćni. U „Oluju“ je ubijeno nekoliko stotina ljudi, ali tačna cifra nije usaglašena.

Hrvatska će narednih dana slaviti oslobađanje i Dan domovinske zahvalnosti. Srbija i Srbi žaliti, a ne sumnjam da će predsednik Vučić, uz naravno Dodika, odigrati maestralno patetičnu predstavu. Verovatno uz poneku suzu. Kako je sve izgledalo drugačije koji mesec pre „Oluje“, 20. marta 1995. na predizbornom skupu SRS u Glini. Tada je mlađani Vučić održao govor: „Nikada Srpska krajina, nikada Glina neće biti hrvatska. Nikada Banija neće nazad u Hrvatsku! Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi i tu odstupanja biti neće“. Koliko su ovakvi govori i akcije političara iz Srbije odgovorni za „Oluju“, u ovoj zemlji se ne pominje. Dok god se o tome ćuti, na delu je politička zloupotreba nesreće Srba iz Hrvatske.

Ima li svrhe podsećati šta je ko govorio devedesetih? Verujem da ima. Bolje bi bilo kada bismo mogli da se ugledamo na veće i očigledno pametnije države i narode. Ratovi u BiH i Hrvatskoj završeni su 1995. Ali tri najveća naroda i republike bivše Jugoslavije kao da nisu zakopali ratne sekire. Pre bi se moglo reći da se, 24 godine kasnije, spremaju za novu rundu. Nedavno nam je u poseti bio francuski predsednik Makron, koji je podsetio na francusko-nemačko pomirenje posle Drugog svetskog rata. Sukob dve zemlje i naroda, Francuske i Nemačke mnogo je dublji nego bilo koji jugoslovenski. Ipak, 18 godina od Drugog svetskog rata, 1963. ove dve zemlje potpisale su Jelisejski sporazum, kojim su normalizovali odnose, čime su uspostavili temelje jedinstvene Evrope.

Kako su Francuzi i Nemci mogli da se pomire, a Srbi, Hrvati, Bošnjaci i ostali ne mogu? Da li samo zato što su oni imali Konrada Adenauera i Šarl de Gola, a mi nemamo? Ili ima još nečega?