Otadžbina zove dijasporu

Ne gadim se ni estrade, mada me preterano ne zanima zašto je Seka Aleksić odložila koncert u Beogradskoj areni? Seka je izgleda „u ratu“ sa Karleušom? Ne slušam nijednu, ali fenomenološki su značajne pojave i izbeći ih ne mogu. Ekonomija je još značajnija i mada mi kamatne stope, indeksi na svetskim berzama i ostali eubordi uopšte nisu jasni, bacim pogled i na te vesti. Ako ništa, pročitam nadnaslove i naslove.

Proteklih dana sam, međutim, čitala cele tekstove. Čitam tako da je u Srbiju tokom prošle godine stiglo više od tri milijarde evra deviznih doznaka iz inostranstva. NBS beleži sve bankarske uplate i isplate sa inostranstvom, a ono što se šalje po prijateljima i vozačima, druga je priča. Po podacima NBS od 2000. do 2005. godine gastarbajteri ili emigranti poslali su 11,5 milijardi dolara svojima u otadžbini, a od 2005 do 2009. godine više od 13 milijardi evra. Ne zna se da li gastarbajteri i emigranti te pare šalju kao pomoć svojima ili tim novcem neko za njih u otadžbini otvara štedne račune, kupuje nekretnine ili nešto drugo. To uostalom nije ni bitno. Važno je da „kaplju“ evrići, dolari, „švajcarci“… Koliko je bitan prihod iz inostranstva po osnovu deviznih doznaka pokazuje i njegovo poređenje sa izvozom Srbije koji je u prošloj godini bio oko šest milijardi. Izvezli smo znači proizvode vredne šest milijardi, a dobili devizne doznake od rođaka po belom svetu od više od tri milijarde. Što se bakćemo radom i izvozom, da zakukamo glasnije i možda nam iz inostranstva stigne više para? Onda nećemo morati da radimo i izvozimo. Jednostavno, zar ne?

Ministar za dijasporu Srđan Srećković, pozivajući se na podatke Svetske banke, tvrdi da smo od iseljenika dobili oko 5,5 milijardi dolara. To je valjda ista cifra od više od tri milijarde evra. Prema njegovim rečima, finansijska pomoć Srbiji od iseljenika bila je veća čak i od podrške MMF i ostalih međunarodnih finansijskih institucija i dragocena je za održavanje životnog standarda u Srbiji, jer je u proseku svaki građanin prošle godine po ovom osnovu prihodovao 698 dolara. Imam rođake u inostranstvu, ali ne dobijam nikakve pare od njih. Rodbinu povremeno obiđem i uzmem „harač“ u vidu poklona, ali im poklone iz otadžbine i donesem, te nikom ništa ne dugujem. Znači, „mojih“ 698 dolara je otišlo u tuđi džep. Molim da mi se „vrate“ jer imam baš pametne ideje za trošenje istih.

Sem što računa koliko para stiže Srbiji od dijaspore, ministar Srećković se založio za to da iseljenici imaju svoje predstavnike u Skupštini Srbije. Ukoliko bi predstavnici rasejanja imali, na primer, pet poslanika u parlamentu, Srbija bi, po njemu, simbolično demonstrirala jedinstvo države i njenih građana koji žive u rasejanju. Srećković objašnjava da se ne radi o nameri da dijaspora utiče na prekomponovanje političke scene i poziva na javnu raspravu o tome. Uključujem se i odmah kažem da sam protiv. Ne zato što nisam dobila onih 698 dolara. Daleko bilo, stvar je principijelne prirode. Svaka čast i hvala dijaspori na pomoći, ali da neko živi u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, SAD, Kanadi, Australiji ili Švedskoj, a odlučuje ko će da bude poslanik ili ministar i tako utiču na sudbinu nas u Srbiji, meni je neprihvatljivo. Ne sumnjam da ministar Srećković ima dobre namere, ali ova zemlja se predugo u svojoj prošlosti igrala dijasporom. Prvo im nije omogućila da ostanu i pristojno žive u svojoj zemlji, a onda kad su nešto zaradili u inostranstvu, stizali su apeli otadžbine da novčano pomognu. Znam o čemu pišem, prisustvovala sam davnim Saborima dijaspore u Miloševićevo vreme. Kad god zagusti, a sad „zatežu“ MMF i strani finansijeri, Beograd se seti dijaspore i zavapi „pomagajte, braćo i sestre u rasejanju“. Onda im, „baci prašinu u oči“ ponudom da dobiju poslanike, što je teško izvodljivo uz ovakav izborni zakon i biračke spiskove. A koliko je sama dijaspora (ne)zainteresovana za izbore u Srbiji, pokazuje i simboličan broj koji je glasao na dosadašnjim izborima.