Pazi s kim se slikaš

Sem što su obojica rođeni u istoj zemlji, ostalih verovatno nema. Ipak su se našli u donekle sličnoj situaciji, a za prvu je zaslužan Danas. U vikend izdanju smo objavili intervju sa vladikom Amfilohijem, a pošto se na naslovnoj našao i Marko Jakšić, jedan od „desnijih“ lidera Srba sa Kosova, bila je to prilika da predsednika Aleksandra Vučića novinari pitaju kako se to desilo jednom „proevropskom listu“? Predsednik je odgovorio da se „ne radi o proevropskoj ili antievropskoj orijentaciji“, već da Danas daje prostor samo ljudima koji se bune protiv vlade i njega, „ma odakle dolazila kritika“. Kao i mnogo puta ranije, zamerili su nam još neki suprotnih političkih stavova od predsednika. Stvarno, otkud i zašto vladika Amfilohije u Danasu? Sa dotičnim se, naravno, ne slažem verovatno ni u čemu. Štaviše, gnušam se njegovih uvredljivih izjava i stavova o pojedinim političarima, državama, narodima, verama, ženama… ali da li mediji treba da objavljuju intervjue samo sa ljudima sa kojima se slažu? Možda bismo rado objavili intervjue sa nekim uglednim naprednjacima?

Da nije verovatno veći problem od toga što se našao na naslovnoj i celoj strani vikend izdanja to što Amfilohije ipak ima važnu ulogu u SPC i društvu? Što njegove stavove, u konkretnom slučaju o Kosovu i kritiku državne politike u pregovorima sa Prištinom, možda podržavaju i neki glasači SNS? Da li će Srbija i ovi prostori ikada doživeti da se popovi drže crkava, hodže džamija, da verske zajednice plaćaju poreze, ne dobijaju privilegiju da grade gde i šta hoće? Nažalost, verovatno ne za naših života. Danasu se verovatno sa pravom može štošta zameriti, možda se ni meni, verovatno još nekim kolegama ne dopada sve što se nađe u našim novinama, možda Amfilohije ne zaslužuje ni naslovnu, ni celu stranu, ali ipak smo „zlatni“ u poređenju sa uslovima u kojima radimo. Doduše, nisam baš objektivna jer ne samo da radim, ja i volim Danas.

Nije zgorega podsetiti da su se mnogi iza Amfilohija zaklanjali kada im je odgovarao, u njega se kleli, sa njim slikali. Slikao se Dušan Duda Ivković sa predsednikom Vučićem i eto novog belaja. Kako je mogao? „Izdade“ i on? Ivković je sa predsednikom razgovarao o proslavi 100 godina Sportskog društva „Radnički“ čiji je član delegacije bio i nekako je uobičajeno kada sa šefom države zvanično razgovarate, da o tome budu objavljeni saopštenje i slika. I zar Ivković nema pravo da se slika sa kim hoće? U pitanju je čovek koji je toliko uradio za ovu zemlju i košarku, da su pomalo deplasirane aktuelne, kao i ranije, kad je podržao Sašu Jankovića i Dragana Đilasa, prozivke o „divljoj“ gradnji, na primer.

Možda je veći problem to što država nema jasnu politiku prema sportu, klubovima, navijačima… Što je klub u kome su nastale mnoge sportske veličine, koji i danas radi sa mladima, država izgleda zaboravila? Para za „Zvezdu“ i „Partizan“ uvek nekako ima, ne i za „Radnički“. Što živimo u zemlji u kojoj za svaki problem morate da se obratite predsedniku, umesto da bude rešavan po zakonu, pravilima, institucijama… Jer sad kad je predsednik Vučić postao pokrovitelj obeležavanja veka „Radničkog“, para će sigurno biti. Kao što je i Slobodanu Petriću, seljaku iz Petrića, pored LJiga, asfaltiran put tek pošto mu je predsednik obećao. Dobro je što su Petrići dobili asfalt i što će „Radnički“ verovatno dobiti pare, ali po ko zna koji put ponavljam – nije dobro da predsednik odlučuje o svemu. Nije dobro ni za državu, ni nas građane, a ni predsednika Vučića. Jedna pleća toliki teret ne mogu da izdrže. I zašto onda nas „danasovce“ optužuju da „mrzimo Vučića“?