Pravda za Beograđane

Priznajem da je crnogorski vladar ipak imao neke pametne poruke, od kojih sam nekoliko i zapamtila. Na primer: Ko na brdo, ak’ i malo, stoji više vidi no onaj pod brdom… Ne samo da je ta misao bukvalno tačna jer je logično da više vidiš ako se popneš na brdo nego ako stojiš u ravnici, već i u bitnijem metaforičnom smislu. Njegoš poručuje da oni koji su na vrhu, vladari, više vide nego njihovi podanici. Tačnije, tako bi trebalo. Vremena su danas drugačija, nema vladara i podanika, već demokratije i građana. Metod obračuna sa pripadnicima islamske vere o kojima je Njegoš pisao zamenjen je proglašenom jednakošću građana i religija, tolerancijom i multikulturalnošću kao poželjnim oblicima življenja. Ima, nažalost, povremenih „krvavih izleta“ koje je nedavno i Skupština Srbije deklarativno osudila.

Da li današnji vladari, koje radije zovemo politička elita Srbije, vladajuća koalicija ili kratko vlast, više vide nego njihovi podanici, takozvani obični građani ili birači? Sumnjam. Vidi vlast svetlo na kraju tunela, ali čini se da ne vide građane. A da bi njih videli, ne bi morali da se popnu na brdo već da bar nakratko otputuju van Beograda. Ali, odistinski, a ne u vreme kampanja ili presecanja vrpci nakon izgradnje tri-četiri kilometra nekog puta. Pošto oni za to izgleda nemaju vremena, ja sam se „žrtvovala“ i obišla Novi Pazar i Tutin. Odlazak tamo nema veze sa Njegošem i činjenicom da većina građana tih gradova pripada njemu mrskoj religiji, već sam tamo rođena, a poznata je vezanost za rodnu grudu. Taj deo Srbije, koji ja zovem Sandžak, a neki drugačije, spada u nerazvijenije, putna infrastruktura je na dnu dna, a Novi Pazar i Tutin nalaze se u republičkom vrhu po broju nezaposlenih.

Od ostatka zemlje, Sandžak se razlikuje „samo“ po etničkom i verskom sastavu, ali beda i siromaštvo jednako bole nacije i vere, pa nije ništa bolje ni u Bojniku, Lebanu, Beloj Palanci…Svi znamo da nam je privreda uništena, ali zar odnos najrazvijenijih i najnerazvijenijih regiona mora da bude 1:7, a opština 1:15? Sve vlade od 5. oktobra imale su ministarstva, komisije, agencije, savete čiji je zadatak bio razvoj nerazvijenih. Trenutno, imamo ministra za ekonomiju i regionalni razvoj (Mlađan Dinkić), ministra bez portfelje koji je zadužen za razvoj nerazvijenih područja (gle čuda Sandžaklija Sulejman Ugljanin), Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj, postoji, čini mi se, i savet sličnog imena. Razlike se nikako ne smanjuju. Štaviše.

Naravno da je Beograd privlačniji za investicije od Tutina, Lebana ili Trgovišta, ali žive ljudi i u tim sredinama. Kako naterati vlast da shvati da nisu svi građani Srbije Beograđani, da postoji život i van „kruga dvojke“ i glavnog grada? A da to ne budu jalove marketinške akcije i novi predizborni mamac za naivne? Trebalo bi i mi Beograđani da se pobunimo i solidarišemo sa unutrašnjošću zemlje. Dokle ćemo mi da „crvenimo“ i pravdamo se zbog katastrofalno loše regionalne politike ove i bivših vlada? Meni se konstantno dešava da od svojih zemljaka u Sandžaku čujem: „Lako je vama u Beogradu, imate posao, primate plate, 300 evra, pa to je „ko kuća“ veliko, stalno kod vas nešto grade i otvaraju…“ Onda počnem da se „pravdam“ da i u Beogradu ima nezaposlenih, ljudi koji mesecima ne primaju plate, kukam na česte saobraćajne gužve… Ne vredi. Ne veruju mi.

Beograd u očima mnogih građana iz unutrašnjosti Srbije polako postaje otelotvorenje svih nepravdi, a mi Beograđani primorani smo da se pravdamo da nismo krivi što u ovom gradu živimo. Meni je lako. Rođena sam Sandžaklijka i oportunista, te ću lako da se vadim da „nisam odavle“, ali kako ćete vi rođeni Beograđani? Garantujem da će se uskoro pojaviti parole „Srbija radi, Beograd se gradi“. Slične su bile lansirane u nekim ranijim vremenima („Trepča radi, Beograd se gradi“). Ništa ne želim da insinuiram ni „amputiram“, što bi rekli neki poslanici, ali da ekonomska beda i besperspektivnost mogu svakakve ideje da razviju – mogu. I to važi ne samo za etnički mešovite već i za „čiste“ sredine.