Referendum i rezolucija

Po raspisivača Napoleona, naravno. Februara 1800. godine čak 99,9 odsto francuskih glasača potvrdno je odgovorilo na Napoleonovo pitanje. Šta je bilo koju godinu kasnije na Vaterlou, znamo svi. Po učestalom korišćenju referenduma ističu se Švajcarska i skandinavske zemlje.

Ni mi nismo loši. U poslednjih dvadesetak godina imali smo šest referenduma. Za razliku od bivših republika SFRJ, nijedan nije bio o državnom statusu Srbije. Na referendumima smo uglavnom odlučivali o ustavnim promenama. Pokojnom Slobodanu Miloševiću mnogi zameraju diktatorski stil vladavine, ali je za njegove vlasti raspisano čak pet referenduma. I ko onda može da kaže da nije bio demokrata? Milošević je najpre 28. marta 1989. godine zatražio podršku za ustavne amandmane koji su, kako je objašnjeno, vraćali Srbiji državni i ustavni suverenitet. Dobio je podršku neverovatnih 103 odsto građana. Cifra je tumačena nesređenim biračkim spiskovima, ali i masovnom podrškom Miloševiću. Naredne, 1990. godine rezultat nije bio tako neverovatan, ali jeste napoleonovski. Na referendumsko pitanje da li prvo doneti ustav pa raspisati prve višestranačke izbore ili obratno, čak 96,8 odsto izašlih glasalo je za prvenstvo ustava. To je, gle čuda, zastupala i tadašnja vlast. Onda su nam postavili „laganije“ pitanje o državnim simbolima. Na referendumu 1992. godine većina se izjasnila za zadržavanje petokrake na zastavi (gde su tada bili ovi silni antikomunisti), da državna himna bude „Marš na Drinu“, kao i da grb ima oblik štita sa četiri ocila. Jedan od bitnijih referenduma je bio aprila 1998. godine kada je većina građana poručila povjesno „ne“. Na referendum o tome da li bi u rešavanju problema Kosova trebalo da učestvuju strani posrednici izašlo je 73,05 odsto građana. Protiv učešća stranih predstavnika izjasnilo se – 94,73 odsto. Onda nas je NATO bombardovao, Kosovo je predato na upravljanje strancima, a pre dve godine su proglasili nezavisnost.

U postmiloševićevom periodu smo se 2006. izjašnjavali o aktuelnom ustavu. Zvanično je većina izašla i glasala „za“, ali mnogi u to veruju kao i u onih Miloševićevih 103 odsto. Kada bi u ovoj zemlji odlučivalo 200 intelektualaca potpisnika zahteva za raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO, građani bi sutra opet na birališta. S obzirom na veliku nepopularnost NATO, nesumnjivo bi ogromna, miloševićevsko-napoleonovska, većina na verovatno pitanje „da li podržavate pristupanje Srbije NATO?“ zaokružila „ne“. Nimalo ne simpatišem zapadnoatlantsku alijansu, ali mene taj referendum ne bi video. Iz principa ne učestvujem u građanskom izjašnjavanju referendumskog tipa. Prečesto se taj demokratski oblik izjašnjavanja svodi na manipulaciju jer, gle čuda, skoro uvek građani zaokruže ono što vlast hoće, ali ne želi da prizna i preuzme odgovornost. I onda se pravdaju „voljom naroda“.

Uostalom, da li nas je neko pitao da li smo za proklamovanu neutralnost? Zašto iko danas traži referendum o NATO kad ionako takvo izjašnjavanje mora da usledi kada to pitanje dođe na red? Uzgred, niko nas nije ni zvao u NATO, te ne vidim zašto se pozivamo i izjašnjavamo o članstvu. Sve miriše na dnevnopolitičko prepucavanje i pokušaj ne toliko snažne opozicije da zaigra na sigurnu kartu i pridobije malo medijske pažnje. Kada bude došlo vreme da se odlučuje o NATO, treba najpre, kao i u ostalim pitanjima, konsultovati stručnjake. Da nam se ne desi da se mašinac petlja u ekonomiju, a bankarski referent nameće kao ekspert za monetarnu oblast. Onda političari kažu svoje, a mi građani pametno prelomimo.

Neki drugi krugovi intelektualaca, deo NVO sektora i opozicione stranke oko LSV i LDP, nisu za referendum o NATO već odavno traže da Skupština Srbije usvoji rezoluciju o osudi genocida u Srebrenici. Malo-malo pa ta tema dođe na dnevni red, ali brzo je neki drugi problemi stave u zapećak. Sada je daleko ozbiljnije stanje jer je sam predsednik Boris Tadić izjavio da Srbija treba da usvoji rezoluciju o Srebrenici. A kad predsednik kaže, mnogi koji su pre mesec-dva drugačije izjavljivali, promene stav. Problem je što deo vladajuće koalicije nikako ne menja stav, kao ni veći deo opozicije. Skupštinska rasprava o, po svojoj prilici, dve rezolucije o Srebrenici i ostalim ratnim zločinima verovatno će ličiti na neke prethodne pokušaje usvajanja sličnih akata. Videće se i čuti: busanje u grudi junačke, negiranje genocida u Srebrenici, zaklinjanje u srpsko junaštvo i nabrajanje zločina nad Srbima… Čemu onda rezolucija? Da bi neko u EU pohvalio aktuelno rukovodstvo i predsednika Srbije?

Ljudski je i prirodno osuditi sve zločine, ali između Srebrenice i ostalih postoji nekoliko bitnih razlika. Srebrenica je zvanično, zbog broja žrtava i faktičkog uništenja cele muške populacije, priznata za najveći ratni zločin u Evropi od Drugog svetskog rata, a ono što se desilo po ulasku snaga generala Ratka Mladića definisano je kao genocid i u Evropskom parlamentu. Relativizovanje toga bilo bi samo sramota za Srbiju. Tvrdnja dela srpskih političara da bi priznavanjem genocida Srbija i Srbi preuzeli kolektivnu krivicu neviđeno je neutemeljena i plitka. Kolektivna odgovornost jednostavno niti je postojala niti postoji ni u ovom ni ostalim slučajevima. Stav da je svaki pripadnik srpskog naroda odgovoran i kriv za zločine Ratka Mladića i kompanije jednako „pije vodu“ koliko i tvrdnja da sam ja odgovorna i kriva za Kravice, a možda i 11. septembar. Problem je, međutim, u tome što ja ne mislim da je Bin Laden heroj, a, nažalost, mnogi Srbi u Ratku Mladiću vide heroja. Dok god je tako, rezolucija o Srebrenici, sa pominjanjem ili bez pominjanja genocida, predstavljala bi uvredu zdravog razuma, žrtava i njihovih porodica.