Seljaci i kultura

Ne sumnjam. Otvoren je Muzej savremene umetnosti, a radi i gradska vlast. „Obnavljamo Malo stepenište Jelisavete Načić, ove godine ćemo obnoviti Veliko stepenište, Sahat kulu, krećemo u obnovu Umetničkog paviljona ‘Cvijeta Zuzorić’. Obnovićemo i Đumurkanu, zgradu prvog beogradskog pozorišta u Karađorđevoj ulici, a nadam se da ćemo 2019. godine krenuti u obnovu zgrade na uglu Resavske i Nemanjine ulice, gde će biti Muzej grada Beograda“, rekao je Vesić i najavio raspisivanje međunarodnog konkursa za idejno rešenje zgrade opere i baleta na Trgu Republike. Ako glasamo kako treba, dobijamo metro, operu, balet i nikada veće plate i penzije. Ukoliko, pak, pogrešno zaokružimo crno nam se piše.

Ne bih rekla da se, izuzimajući Aju Jung, Svetislava Goncića, Lazu Ristovskog, Ivana Tasovca i još nekih, mnogi u kulturi slažu sa Vesićevom ocenom. Tim glumcima, muzičarima, baletanima… nijedna vlast ne valja. Kultura, međutim, „živi“ i van Beograda, a selo Staniševo, pored Sombora, održalo je lekciju mnogo većim sredinama, ljubiteljima i zaposlenim u kulturi. To je ono selo u kome meštani, pod parolom “ I mi seljaci bismo malo da čitamo“ nedeljama, svakog četvrtka protestuju zbog zatvaranja lokalne biblioteke, koja je postojala od Drugog svetskog rata.

Ni bi bilo loše da ih danas ili narednog četvrtka poseti i podrži neko iz „velikog grada“. „Ćutali smo kad je zatvorena banka u selu, ćutali smo kad je iz mesta otišao matičar, ali gašenje biblioteke crvena je linija preko koje nećemo preći“, kažu meštani. „Standard nam je nizak, ne možemo da kupujemo knjige, najjeftinije bi bilo da dođemo, da ih iznajmimo iz biblioteke, ali pošto je zatvorena… Ne znam šta ćemo da radimo“, dodaje jedna meštanka, koja očigledno između knjige i rijaliti programa, bira prvo.

Ovakvi slučajevi pokazuju da ima nade za ovu zemlju i da život postoji i van Beograda, mada je normalno da glavni grad sa dva miliona stanovnika bude najvažniji. Inače, izbori se 4. marta održavaju i u Boru i Aranđelovcu.