Još neki članovi vlade odlučili su se za grčka i ostala strana letovališta i sudeći po preplanuloj koži mnogi od njih nisu poštovali preporuke dermatologa da se klone jakog sunca i čuvaju UV zračenja. Ništa čudno, pošto su naši političari do sada bezbroj puta pokazali da im organi sluha nisu najrazvijeniji i da posebno birače nakon zatvaranja biračkih mesta i po formiranju izvršne vlasti ne čuju dobro. Birači su onda prinuđeni da se pred vladom pojavljuju „maskirani“ u štrajkače, ali ni to nije garancija da će ih u Nemanjinoj 11 čuti i razumeti.

Preterano preplanuli ten u ovo vreme svetske ekonomske krize ne otvara samo pitanje poštovanja pravila zdravog života već i političke mudrosti. Gladni, siromašni i nervozni štrajkači preplanulim ministrima ne veruju, pogotovo u demagogijom prepunoj zemlji Srbiji. Ne znači to da ministri ne treba da idu na more i sunčaju se, daleko bilo, ali bi povremeno mogli da primene recept jordanskog kralja Abdulaha. Jordanski kralj, javljaju strani mediji, ima običaj da obilazi svoju kraljevinu prerušen u običnog i često siromašnog građanina. Obilazi tako trgove, samoposluge, bolnice, razgovara s ljudima, sluša njihovu kuknjavu, žalbe, a možda i pokoju pohvalu. Nekad taj direktni kontakt s plebsom ima efekta, često možda i nema, ali ako ništa zna kralj šta ljudi misle. Našim političarima verovatno ne bi bilo potrebno prerušavanje. Dovoljno bi bilo da izađu na ulicu bez TV kamera i novinarskih ekipa.

Imali bi onda prilike da vide ono što i ja tokom svog kraćeg odmora i putovanja od nešto više od 300 kilometara od Beograda do Novog Pazara i Tutina. Džabe zaklinjanje u svetlu evropsku budućnost, tranziciju, demokratizaciju, života u Srbiji van Beograda, Novog Sada i možda još nekog grada, kao da nema. Trude se ljudi da žive i u „debeloj“ provinciji, ali ako u gradu sa 125.000 stanovnika, koliko ima Novi Pazar, rade tri-četiri preduzeća srednje veličine, šta se može očekivati u Trgovišu, Blacu, Lebanu? Čemu zakoni, strategije, kancelarije za razvoj nerazvijenih, ukoliko je svake godine jaz između „bogatijih“ i „siromašnijih“ delova Srbije sve veći? Nikada Novi Pazar i Blace ne mogu dostići Beograd i Novi Sad, ali ne bi bilo loše da se bar malo približe. Da li je 5. oktobra bilo i šta je on doneo ukoliko je devet godina kasnije Srbija i dalje na dnu ekonomskog razvoja, a demokratske institucije u povoju?

Da mnogo toga ne štima i da su promene nužne, svesna je i vladajuća koalicija, posebno glavna Demokratska stranka. Stoga svakodnevno možemo da čitamo o mogućoj rekonstrukciji vlade, promeni ministara, nezadovoljstvu predsednika Borisa Tadića radom tog i te… Nezadovoljan je i Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije, koji bi smenio dva-tri ministra. Tadićevo nezadovoljstvo možda i može da se „proguta“, ali kad je Palma nezadovoljan, onda je situacija stvarno ozbiljna.

Cvetkovićeva vlada „preživela“ je baksuzni Zakon o udruženjima. „Preživeće“ očigledno i predložene izmene Zakona o informisanju koje će biti usvojene glasovima opozicione LDP, ni štrajkovi verovatno ne bi oborili ovu vladu, ali međusobno nepoverenje i „mangupi“ u sopstvenim redovima srušiće je sigurno pre roka. Naravno ukoliko tokom višednevnog boravka u Kini, lideri DS i G17 Plus Boris Tadić i Mlađan Dinkić ne postignu neki dogovor i dugoročno primirje. Šanse za to su čini se jednake mogućnosti da Srbija sprovede najavljenu reformu državne uprave. Po svemu sudeći, pred Srbijom su dve mogućnosti-rekonstrukcija vlade i prevremeni izbori. Dugoročni status quo očigledno nije održiv.

Sa čim će vlada pred birače, početkom, sredinom ili krajem sledeće godine, svejedno? Beli šengen, ukidanje uredbe o kupovini državnih stanova po povlašćenim cenama, kao ni najavljenih 25 evra po građaninu od akcija NIS, nisu nikakvi predizborni aduti. Ne postoji više ni strah od povratka „bivših“ jer su se oni uveliko vratili i nebo nam nije palo na glavu. „Evropska“ karta očigledno nije vladajućoj koaliciji donela dovoljno, te je vreme da „zaigraju“ na rusku i kinesku, što bi pomoglo Srbiji da preživi ekonomsku krizu, pošto dogovor sa MMF očigledno neće biti lak. Ne može izgleda MMF da zapuši sve naše rupe u budžetu, a Moskva i Peking će možda naše molbe uslišiti. Državna delegacija predvođena Tadićem u Kini je potpisala sporazum o strateškoj saradnji dve zemlje, a 20. oktobra trebalo bi da nas poseti ruski predsednik Dmitrij Medvedev. Ovim posetama ojačaće se „dva stuba“ spoljne politike Srbije, najavljuje Tadić.

Daleko sam od rusofila, štaviše mnogo šta mi se ne dopada u politici Moskve, ali očigledno je da sa Rusijom Srbija treba da ima više nego blisku saradnju. Nadam se da će poseta ruskog predsednika naterati Srbiju da se suoči i sa nekim idiotskim potezima, posebno u glavnom gradu. Mnogo bih volela da Medvedev pita svoje domaćine šta bi sa ulicama generala Crvene armije koja je 20. oktobra 1944. sa jedinicama JNA oslobodila Beograd? Zašto je 20. oktobar faktički zaboravljen, a antifašistička tradicija postala nešto čega se Srbija izgleda stidi? Nadam se da neće nekom lokalnom „istoričaru“ pasti na pamet da ubeđuje javnost i Ruse da su Beograd 20. oktobra oslobodile četničke jedinice.

Od jačanja „dva stuba“ srpske spoljne politike, očekujem ličnu satisfakciju. Živim u novobeogradskom bloku 70, poznatijem kao „kineska četvrt“. Tu je, znate, čuveni kineski tržni centar, a Osnovna škola zove se „20. oktobar“. Možda bi bilo neskromno očekivati da Medvedev navrati do naše škole, ali valjda će se opštinske vlasti setiti mog bloka, bar tog 20. oktobra. Ako se sete i posete nas, mogli bi uzgred da obrišu brojne grafite „Kinezi napolje“ koji se nalaze na više solitera i zidova. Ne samo što mogu da ugroze spoljnu politiku Srbije već je jednostavno uvredljivo i ružno. U skladu sa novim pravcem spoljne politike Srbije, već sam počela da učim kineski. Zdravo se na kineskom kaže „ni hao“, a doviđenja „zai jian“. Još da naučim kako kažu „naprednjaci“.