Smrdibube

Tada je predsednik Nikolić izgovorio ono antologijsko o žutim ljudima. „Bio je jedan čovek kod nas pre 200 godina. Bio je prorok i nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave…“, rekao je tadašnji predsednik, koga neki izgleda pokušavaju da politički aktiviraju, ali se on ne da. Dobro mu je očigledno u penziji, vili i Savetu za saradnju sa Kinom i Rusijom.

Od tada su odnosi dve zemlje ojačani. Malo-malo pa neki visoki zvaničnik u Kinu ode ili iz te zemlje dođe. Nikolićev naslednik Aleksandar Vučić čak se pet puta sreo sa kineskim kolegom Sijem. Sve je to pohvalno, jer dobri odnosi sa silom kao što je Kina, Srbiji samo mogu da koriste. Ali, u svemu dobrom ima i nešto loše. Iz Kine nam „žuti ljudi“, bar za sada, nisu stigli u tolikom broju, ali jesu bube. Tačnije, smrdibube. Nisu žute, već uglavnom zelene i braon. Najezda smrdibuba preti da zaseni mnoge političke, ekonomske i društvene teme i probleme. Koga je još briga da li se mire Kija i Sloba, ako mu u stan ili kuću uleti više desetina smrdibuba? U Opovu nedavno zabeležen drastičan slučaj. Hiljade smrdibuba zaposele kuću, spolja i unutra. Ukućani morali da se isele. Kako onda da se ta porodica raduje što je Srbija skočila pet mesta na listi globalne konkurentnosti?

Biolozi se uglavnom slažu da su nam smrdibube stigle iz Kine, ali i smiruju stanovništvo. Bezopasne su po čoveka. Docent za ekologiju, biogeografiju i zaštitu životne sredine na Biološkom fakultetu dr Aleksandar Ćetković, nedavno je rekao da se razmnožavaju daleko više nego „naše, domaće“ stenice, pošto i nemaju prirodnih neprijatelja. „Razlog što ih ima u rojevima jeste taj što se kalendarski spremaju za zimu. Hladne dane provode zavučene duboko u pukotinama, kao i u trulom lišću“, kaže Ćetković. Na proleće će iz svojih skrovišta da se izmile i onda smo tek nagrabusili.

Efikasnog sredstva protiv smrdibuba navodno nema. Čitam, neki turski sprej je dosta efikasan, međutim, nema ga kod nas u prodaji. Onda ćemo lako. Vučić je dobar s Erdoganom. Redovno razgovaraju telefonom, uglavnom o bilateralnim odnosima, ali pošto su smrdibube postale nesnosne, mogao bi predsednik Srbije da, u svom stilu, zavapi: „Brate Taipe, pomagaj. Ti nama sprej protiv smrdibuba, mi tebi još junetine.“ Ionako je mi ne možemo platiti. Prešla 800 dinara. A dok taj sprej ne stigne, možemo da pokušamo sa postojećim insekticidima (ne preterivati), ili nekim od prirodnijih načina. Vodu i sapun, beli luk, nana. Probala sam poslednji način. Nanu sam posula oko prozora i vrata. Ima ih i dalje, ali značajno manje.

Stručnjaci tvrde da su smrdibube i još neki za naše podneblje čudni insekti, poslednjih godina prisutni u našim krajevima i da će ih biti sve više. Upozoravaju da ćemo morati da se naučimo da živimo sa ovim bubama i da proces naše adaptacije na njih (ko je ovde superiornija vrsta?) trajati od pet do 30 godina. Preživeli smo tri-četiri rata „u kojima nismo učestvovali“, istorijsku hiperinflaciju, međunarodne sankcije, valjda ćemo i smrdibube. Tačnije, prilagoditi se. Neki su već uspeli u tome. NJuz net javlja da je gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić otvorio prvu kućicu za smrdibube i najavio da će, zbog njihove najezde, one biti postavljene u svakoj beogradskoj opštini. E, da, samo na smrdibube treba da se priviknemo.