Smrt „narodnog pape“

Sećam se izbora Vojtile za papu Jovana Pavla II. Bilo je to pred pad komunizma, a Poljak izabran za papu. Šok je „naš“ Ilija Čvorović najbolje opisao.

„Ko je doveo papu stranca na presto u Vatikan? Em stranac, em Poljak. Slučajno? A je l’ slučajno Valensa dobio Nobelovu nagradu za mir?“

Tako su otprilike mnogi u Jugoslaviji gledali na Vatikan, mutne radnje, intrige, spletke, moć i bogatstvo.

Godinama posle smrti pape Poljaka, u Vatikanu na još veće čudo 2013. izabrali Argentinca za 266. poglavara

Katoličke crkve. Odmah mi je bio simpatičan čim dolazi iz Latinske Amerike, u kojoj su se pojedini katolički sveštenici borili i životom platili svoje suprotstavljanje diktatorima, siromaštvu, zločinima.

Poznavaoci Katoličke crkve kažu da je izbor Horhe Mario Bergoglia za papu bio čudan jer nije pripadao višim vatikanskim krugovima.

Pomoćni biskup rodnog Buenos Airesa postao je 1992. godine, 1997. imenovan za nadbiskupa, a 2001. za kardinala. Živeo skromno, u malom stanu, putovao javnim prevozom.

Izjavama i potezima oduševljavao je mnoge. Postao je „narodni papa“, bliži siromašnima, pripadnicima drugih vera i ateistima nego vatikanskim krugovima sveštenstva.

Dovoljno je citirati neke njegove izjave.

„Ako je neko gej, traži Isusa i ima dobru volju, ko sam ja da sudim?“.

„Migranti nisu pretnja našim kulturama, običajima i vrednostima. Oni su ljudi koji traže mir“.

„Ova ekonomija ubija. Ne može se tolerisati bacanje hrane dok ljudi gladuju“.

„Zemlja je naš zajednički dom, a mi je nemilosrdno pljačkamo.“

„Tri su osnovna prava svakog čoveka: zemlja, kuća i posao“.

„Korupcija smrdi“.

„Neki od najboljih ljudi nisu verovali u Boga, dok su mnogi koji jesu, radili najgore stvari u ‘ime Boga'“.

Kada je Evropom besnela mržnja prema izbeglicama, papa ih je primao. Kada su ekstremni desničari zagovarali hrišćansku Evropu i mržnju prema islamu, papa je išao u arapske i muslimanske zemlje i potpisivao deklaracije o miru i bratstvu.

Izjavama i postupcima stekao je veliku popularnost, s jedne strane, a s druge navukao bes protivnika, koji su ga čak nazvali komunistom, mada je papa kritikovao i komunizam. Nailazio je uvek na prepreke.

Njegovu želju da reformiše Katoličku crkvu, konzervativni krugovi su dočekali „na nož“. Zbog političkih poteza, kritikovali su ga Trampov ideolog Stiv Benon i evropski identitetski pokreti. Istovremeno, progresivni deo katolika zamerao mu je da nije učinio dovoljno u reformi Crkve, obračunu sa pedofilijom i korupcijom.

Bio je između čekića i nakovnja – jedni su tvrdili da ugrožava Crkvu i dovodi do podela, drugi da puno priča, malo radi.

Ni papa nije bio „mutav“. Smenio je nekoliko kardinala koji su mu se žestoko suprotstavljali, ali i jednog koji je „muvao“ Vatikanskom bankom, koju je papa počeo da reformiše.

Uvek mi je bilo žao što se na našim prostorima nisu pojavili poglavari verskih zajednica slični papi Franji.

Ali „našim“, pravoslavnim, katoličkim, muslimanskim verskim liderima nekako su uvek bili bliži vlast i ovozemaljska uživanja, bogatstvo, nekretnine, skupi automobili…

U današnjem svetu među vodećim političarima teško je naći one koji doprinose napretku svoje zemlje i čovečanstva. Pre se čini da imamo „ludaka do ludaka“.

Paradoksalno, ali papa Franjo bio je svetla tačka u današnjem ludilu. Da li će Vatikan nastaviti njegovim ili krenuti drugim putem? Čekamo beli dim i očekujmo neočekivano.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.