Površina Južne Koreje iznosi 98.480 kvadratnih kilometara, a broj stanovnika 2004. godine, bio je 48.233.760. Glavni grad Seul ima više od 11 miliona stanovnika, ostali veći gradovi su Pusan, Tegu, Inčon, Tedžon i Kvangdžu. Ova visoko razvijena država ima nacionalni bruto dohodak po glavi stanovnika od 17.800 dolara (takođe podatak od pre nekoliko godina), a nezaposlenost je tek oko četiri odsto.

Ima još zanimljivih podataka o zemlji koju mi verovatno znamo po markama automobila, visoko razvijenoj tehnologiji, Olimpijadi u Seulu, davnom ratu koji je jedan narod i ostrvo podelio na južni i severni deo…Pošto sam pre dosta godina u Engleskoj upoznala i družila se sa nekoliko (južno) Koreanaca, (severne je, nažalost, praktično nemoguće upoznati), pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću, mogu da potvrdim da je naša predstava o finim i mirnim dalekoistočnjacima tačna.

Kad se, međutim, pređe na sindikalni i politički plan, ta korejska mirnoća nestane. Ko zna šta „kvrcne“, te Koreanci kad štrajkuju, demonstriraju ili vode političku debatu, izgube to fino i staloženo lice i postanu začuđujuće besni i agresivni. Pre oko nedelju dana, u parlamentu Južne Koreje, poslanici su se potukli u žaru rasprave i tokom glasanja o zakonu o medijima. Nije im to bila ni prva, a sigurno neće biti ni poslednja tuča. U žestokoj tuči učestvovalo je oko 100 poslanika, nekoliko je povređeno. Prvo su poslanici vladajuće Velike nacionalne stranke okupirali govornicu kako bi lakše izglasali zakon, kome se opozicija protivi jer smatra da omogućava monopol velikih korporacija i veću medijsku naklonost vladajućoj garnituri. Poslanici opozicije, koju čini Demokratska stranka, odgovorili su tako što su odgurnuli nameštaj pred ulaz u dvoranu kako bi zaustavili ulazak poslanika vladajuće većine. Mogli smo i na našim televizijama da vidimo kakav je haos nastao: vika, urlici, vrištanje, čupanje za kosu, pesnice…

Našem parlamentu svašta se može zameriti, atmosfera je više puta bila toliko usijana da umalo nije došlo do tuče, ali se sve zaustavilo na polivanju vodom, čupkanju za kosu, psovkici, gurkanju…Naši poslanici će verovatno u petak glasati o vladinom Predlogu izmena u dopuna Zakona o informisanju. Očekuje se zanimljivo glasanje, ali, Bogu hvala, ne u tuča. Opozicija najavljuje obaranje zakona, a pozicija je, tačnije dvojac G17 plus-DS, sve sigurnija da će on proći. “Ljuti” protivnici predloženih izmena iz redova vladajuće koalicije, poslednjih dana su značajno omekšali stav. Od odlučnog “ne” izmenama, PUPS je prešao na “slobodno izjašnjavanje” svojih poslanika. SPS tvrdi da su ostali principijelni i da, pored “suštinskih izmena” i “poboljšanja” neće glasati “za” već će ostati “uzdržani”. Dragan Marković Palma ostao je tako na braniku odbrane slobode javne reči. Može Dinkić da mu šalje kakvu god hoće inspekciju, on će glasati “protiv”.

Sudbina zakona zavisiće od broja poslanika u Sali. Ukoliko u Sali bude više od 220 poslanika, a SPS i JS ne glasaju “za” , zakon ne bi trebalo da prođe. Iako je sve moguće, takav scenario izgleda sve manje verovatan. Teško je očekivati da opozicija bude jedinstvena, disciplinovana i da usred leta “napuni” salu. Iako vlada ne bi bila ugrožena eventualnim neusvajanjem zakona, vladajuća koalicija bi sigurno bila izblamirana, a šta bi mogao da bude odgovor lidera G17 plus Mlađana Dinkića, teško je predvideti. Dinkić je često nervozan i emotivan. Budimo realni, koliko god se zaklinjali u demokratske i ostale vrednosti, naše stranke i političari mnogo vole da imaju ako ne mogu potpunu, onda što veću kontrolu nad sredstvima informisanja, te im zakoni koji im to omogućavaju nisu posebno mrski. Zašto bi se onda današnja opozicija upinjala da zakon ne prođe, kad sutra mogu da postanu vlast i koriste njegove blagodeti? Uzgred, tuča u parlamentu Južne Koreje završena je usvajanjem zakona o medijima.