Nije reč ni o pomračenju sunca ni o pojevtinjenju goriva ni rađanju teleta sa dve glave, već svom slaganju sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Komentarišući nedavno izjave predsednika SDA Sandžaka i Bošnjačkog nacionalnog vijeća Sulejmana Ugljanina, Vučić je poručio da građani „ne treba mnogo da se sekiraju“ zbog onoga što dotični priča. U sebi rekoh: „Tako je Vučiću“ i štrecnuh se.

Dosta je sekiracije zbog posla, plata, cena, zdravlja… ne treba živce gubiti još i zbog političara i njihovih izjava. Ali, šta ćemo kada utiču na naše živote? Ugljanin je poslednjih dana uzburkao Srbiju, najpre pozivom kosovskom ministru inostranih poslova Bedžetu Pacoliju da poseti Novi Pazar, zatim izjavama o „nacionalističkom srpskom režimu“,“privremenim organima“, Vladi i državi, predsedniku, premijerki… „Oni nisu naši premijeri, predsednici, ministri ili poslanici. Ni Vučić, ni Brnabić, ni Dačić, ni Vulin. To neka izbiju sebi iz glave“, izjavio je Ugljanin. Znam neke Srbe koji su na to izgovorili: „Nisu ni moji“, ali šta ćemo kad su legalno i legitimno izabrani da vladaju Republikom Srbijom, koja bi valjda trebalo da bude i „vaša“ i „naša“, ma ko ti „vi“ i „mi“ bili. Tako nešto piše u Ustavu.

Ugljanin je vrlo zanimljiva pojava na političkoj sceni. Uz Vuka Draškovića jedini prvoborac modernog višepartijskog sistema Srbije. NJih dvojica su na čelu svojih stranaka od osnivanja, početkom devedesetih. Obojica su imali različite faze. Vuk je davno u okolini Novog Pazara izgovorio antologijsku: „Ko god po zemlji Srbiji bude nosio turske barjake, ostaće i bez barjaka i bez ruke“. Posle se „vadio“ da je to izgovorio u žaru predizborne borbe, a političke stavove je prilično modifikovao i modernizovao. I Ugljanin je stavove menjao, posebno prema državi Srbiji. Promene su uglavnom zavisile od toga da li je deo republičke vlasti ili je u opoziciji. Sada je u opoziciji, uz to se približavaju izbori za BNV, tj. nacionalne savete nacionalnih manjina, a glasove je najlakše dobiti nacionalističkom retorikom.

Ovakvo zaoštravanje ne odgovara ni Srbima ni Bošnjacima, Srbiji i Sandžaku, ali može da pomogne pojedinim političarima u Beogradu i Novom Pazaru da, busajući se u „grudi junačke“, budu malo u medijima, dokazuju svoje „srpstvo“ i „bošnjaštvo“. Pored zaoštrene retorike, provokativnih poteza, smeta mi i što, čini mi se deo SDA pokušava da nas Bošnjake maltene albanizuje. Bošnjaci i Albanci su komšijski narodi koje vezuje religija i zajednička borba protiv četnika u Drugom svetskom ratu. Imamo i neke zajedničke istorijske likove i pesme, pa se stalno „svađamo“ čiji su Ali paša Gusinjski ili svadbena pesma „Šota“, ali niti smo bili niti ćemo biti isto. Mi Bošnjaci nismo ni Srbi, ni Turci, ali Allaha mi, ni Albanci i zato, dragi sunarodnici, pre svega Suljo i vi oko njega, manite se takve retorike.

Šta država da radi sa Ugljaninom i njegovim izjavama? Treba li zabraniti BNV, što „Dveri“ predlažu? Nikako. Kako verbalni delikt odavno nije krivično delo, državi je suženo polje delovanja. U Sandžaku i među Bošnjacima sigurna sam ne postoje separatističke tendencije, a slične ideje ni međunarodna zajednica ne bi podržala i ne treba očekivati da Ugljaninove izjave imaju ikakve posledice. Bilo bi, uz to, nelogično da Srbija koja ćuti na ekstremističke izjave Milorada Dodika, reaguje na Ugljanina. Srpski mediji i javnost koja aplaudira Dodiku, ne treba da „peni“ na Ugljanina. Nema sličnosti između Sandžaka i Republike Srpske, ali ekstremizam je ekstremizam, ma sa koje strane dolazio.