Oko 255.000 porodica suočava sa posledicama siromaštva, a 150.000 dece je neuhranjeno. Od septembra prošle do marta ove godine broj zaposlenih smanjen je za 133.000. Štrajkuje više hiljada radnika. Ispred vlade Srbije i Agencije za privatizaciju smenjuju se štrajkači iz svih delova Srbije, različitih zanimanja: malinari, kožari, tekstilci, radnici „Ravanice“, „Zastave elektro“…

Nadležni u vladi Srbije najavljuju program pomoći, ali očigledno nemaju ideju kako rešiti ekonomske i socijalne probleme. Ja, međutim, imam rešenje. U ovako teškoj situaciji, postoje u Srbiji ljudi, ima ih oko 20 odsto, kojima, tvrde nadležni cvetaju ruže. To su pripadnici etničkih i verskih manjina. Moje rešenje je zato jednostavno – nek svi u ovoj zemlji počnu da se izjašnjavaju kao „manjinci“ i problema neće biti. Biće posla, biće para, zdravstvo, školstvo, prevoz, ma sve će ko švajcarski sat da radi u zemljici Srbijici.

Nekada davno, „Beogradsku hroniku“ vodio je bard TV novinarstva Bane Vukašinović. Istoriju domaćeg novinarstva obeležio je spontanošću koja je često bila filovana lapsusima. Jednom prilikom, Vukašinović je lekara u beogradskom porodilištu ushićeno pitao „Doktore, kako je to biti majka?“. Zblanuti lekar je odgovorio „Otkud znam, nisam majka“. Po istom sistemu „doktore, kako je to biti majka“, ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, ponovo je, odgovarajući glavnom muftiji Islamske zajednice u Srbiji, Muameru Zukorliću, utvrdio da je položaj manjina u Srbiji ne samo odličan već i „najbolji u Evropi“. Slično su i drugi zvaničnici Srbije u različitim prilikama izjavljivali. Brojni su i „obični“ građani većinske nacionalnosti i veroispovesti kojima je „manjinaca“ pun kofer i žude za tim da Srbi u Srbiji imaju jednaka prava kao pripadnici nacionalnih manjina. „Srbija Srbima“, kliču neki od njih.

Ne vidim po čemu to ja imam veća prava od bilo kog svog poznanika srpske nacionalnosti, niti bi to trebalo, ali kad čujem šta kažu ministar Čiplić i mnogi drugi, zapitam se da li sam u pravu? Možda sam privilegovana time što nisam Srpkinja i pravoslavka, a da to i ne primećujem? Imam neka specijalna prava? Ništa od toga. Navešću jedan primer. Kao i u većini privatnih preduzeća, moja plata zavisi od zarade firme i po mom neskromnom mišljenju nikako da dostigne potreban kvantitet. Nikako da me u Danasu plate koliko vredim, al nema to veze sa mojom nacijom i verom. Ni u drugim oblastima, obrazovanju, kulturi, moji Bošnjaci i ja kao pripadnica te manjine nemamo posebna prava. Pre bi se moglo reći da smo u nekim oblastima zanemareni. Pogledajte zvanične podatke o procentu Bošnjaka, Mađara, Albanaca i ostalih manjina u vojsci, policiji, pravosuđu i ostalim državnim organima. To je pokazatelj stanja manjinskih prava, a ne izjava ministra. Da li je u skladu sa „najboljim“ položajem manjina u Evropi u Tutinu u kome Bošnjaka ima 98 odsto, a u policiji je zaposleno oko 50 odsto pripadnika ove nacije. U Novom Pazaru, gde bošnjačka većina čini 80 odsto, u policiji Bošnjaka ima 30 odsto. Ništa bolje nije u pravosuđu, poreskoj upravi i ostalim državnim službama.

Krucijalni Čiplićev argument da su manjine u Srbiji, posebno Bošnjaci i muslimani, u fenomenalnom položaju je činjenica da dva ministra, Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin, pripadaju ovoj naciji i veri. Taj argument pije vodu taman onoliko koliko bi tvrdnja da radnici „Zastave elektro“, za koje, obzirom na mesto iz kog dolaze, pretpostavljam da su Srbi, nemaju razloga za štrajk pošto su predsednik i premijer Srbije, Boris Tadić i Mirko Cvetković, njihove nacionalnosti i veroispovesti. Šta traže ti Bošnjaci i muslimani, kad su Suljo i Rasim u vladi? Zašto ti radnici, Srbi, traže plate kad su predsednik i premijer Srbi? Malo je i uvredljiva ta često ponavljana izjava o dva Bošnjaka u vladi. Valjda su Rasim i Suljo ministarske fotelje zaslužili nekim svojim kvalitetima i glasovima birača, a ne samo nacionalnom i verskom pripadnošću. Valjda.