Ja sam rekao: „Zašto nisi iskoristio taj argument“.

Da se samo ovo čulo tog petka veče, dok je vascela Srbija gledala TV Prva, intervju predsednika Srbije „Insajderu“, ušao bi u anale. Ali ne: intervju je ušao u istoriju srpskog društva onog časa kad je čaršijom prostrujala vest da će Brankica (još uvek je ovde dovoljno reći – Brankica) raditi intervju sa Aleksandrom Vučićem: katran i perje su već bili u pripravnosti. Pre nego su se kamere upalile, polusvet koji se razume u sve, od ozonske rupe, preko medicine, do selektorskog posla, skovao je teoriju o još jednoj zaveri protiv „nas normalnih“!

Još se svetla u studiju nisu ugasila, stotine prljavih ruža položeno je na odar jedne karijere: mali problem jedino je bio fakat da smo, umesto u superlativima, o karijeri koja je „za njom“, pričali jezikom tvrdog jezgra „Alkatraza“ ili „Zabranjenih“! Još kad su bivša gospođa Vučić i gospođica „sveznasemdapeva“ Krstić izrekli reči pohvale, Internet se, štonobi rekla braća iz tabloidnog smeća – „zapalio“! Smeće, ono ljudsko, nije više komentarisalo intervju: na meniju su bili bračno stanje, večita zagonetka – „A tko je otac deteta“, sve do pitanja u čijem odgovoru se krije rešenje svih nepatvorenih nesreća napaćenog srpskog naroda – „A koliko naših para košta to što je obezbeđuju?!“

A ‘ladno se moglo debatovati o „mesu“ intervjua: kako, umesto tetke, zloupotrebiš teču, kome daš 40.000 da uplati SNS-u u tvoje ime; kako sultan u zavetrinu svog dupeta skloni one koji su pogrešili, da tamo iskaju svoje grehe, a onda se vozdignu na pijedesetal ključara svih tajni države Srbije; kako lik koji zna strateški raspored komaraca u Beogradu, ne zna za Grupu za slobodu medija; kako je ta ista faca autor nadimak „Prangija“; kako, ako si novinar, ne daš na profesiju; kako, ako si dobar domaćin, ne dozvoljavaš da gost vređa opoziciju; …etc! Intervju, ovde, uopšte nije bio bitan. Ni intervjuisani. U fokusu je bio – intervjuer.

Aleksandar Vučić je najopasniji kad, obasjan stotinama vrelih vati iz reflektora i okružen okularima kamera, sedne naspram onog ko je naoštren da ga pitanjima „razbije“. On se tad oseća najkonfornije na svetu, to je njegov prirodni ambijent: tad iz njega prosto isijava bezobrazluk i namazanost i bahatost i osionost i nikakve tu Olje, Bojane ili Danice, kako su sugerisali znalci i vlasnici naknadne pameti, ne mogu biti od koristi. Ako mu se na nečemu mora odati priznanje, a ja sam tu blago je reći škrt, to je – tehnika vođenja intervjua.

Sad mu se napenalilo da kapitalizuje iskustvo sticano na raznim marićima, krstićima, jovićevićkama i macurama i njegova se psihopatija pokazala u svom punom kapacitetu: dobro upućen u opšti društveni regres, manjak empatije i zaludnost korišćenja racija, uz veštu pripremu botovskog stada, koji je danima pre intervjua sondiralo teren tako što su, skriveni iza stotina šifrovanih FB & TW profila i naloga glumili „opozicionu javnost“ i najavljivali režirani intervju, Vučić je beskonačnim licitiranjem brojkama, slalomom između salve pitanja i bežanjem od odgovora, poput kobre žrtvu, hipnotisao onaj deo Srbije koji sebe doživljava kao „normalnu“ do te mere da su postali veći botovi od stvarnih SNS botova. I realno su bili opravdano razočarani jer su od Brankice očekivali da na Vučiću primeni tehniku „vodenog stola“ iz Gvantanama, počupa mu nokte ili ga makar šutne nogom u jaja, sve ono dakle, što sebi ne bi smeli da priušte, da se nađu nasuprot njemu.

Već više od deceniju mi na javnoj sceni imamo hendikepirajući negativan stav prema Brankici i „Insajderu“! Baveći se vrućim situacijama“ i „spornim ljudima“ ona je prosto provocirala kamarilu prevladavajućih patuljaka ovosrbijanskog javnog života da je urnišu, unakaze, dokusure ili satru u blato. Neko je negde objašnjavao razliku između ljubomore i zavisti, pa je ovo prvo stanje nazvao logičnim i pripisao ga razboritim ljudima: ljubomora te tera da se boriš za te neke stvari. Zavist je, sledeći tu definiciju, prizemna i, sledstveno tome, pripada prizemnim ljudima: u njenom temelju nije nagon da se boriš za nešto, već pusta želja da sprečiš drugoga da to nešto ima!

Ta njihova nakana, i sad se pokazalo, ravna je njihovom antitalentu i strahu od boljih od sebe. OK, to se čak i može progutati. Ali, da vam zasmeta što neko kome je život konstantno ugrožen ima obezbeđenje „od naših para“, to je tako skotsko espesovskobajotovićevski! E, pa, hulje & nikogovići, mirno spavajte: ni prebijena kinta iz vašeg buđelara ne ide na njeno obezbeđivanje. Htedoh reći: oduvek je ovde bilo rulje, vazda spremne da linčuje, ali nikad, rođaci, ovako nije bilo. Igor Čobanović na Tviteru kaže: „Ne verujem da smo imali nekad goru vlast od ove danas, ali verujem da nismo imali nikad gori narod nego što ga sad imamo“! Istina je, jbt: za ovih pet godina, sve su nas pokvarili!

P.S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je ruski ambasador Čepurin opoziciju u Srbiji nazvao antisrpskom. A Dačić ćuti i sav je nekako Miljacka: mutan, i tiho se valja.