Gledao sam skoro na ekranu malog TV prijemnika: nema tog „elektronskog“ pseudonima koji, ako hoće, znalci iz MUP Srbije ne mogu „provaliti“. Ako hoće; nema te elektronske poslanice kojoj ne mogu otkriti adresanta. Nema tog elektronskog abera kome „hakeri“ u plavom neće ući u trag; ako hoće.

Izgleda da hoće: elektronskim signalom iz Kine se javio Ivica Dačić, najpopularniji ovdašnji politički kentaur (pola potpredsednik Vlade, pola minister policije) obećavši da će prevrnuti i nebo i zemlju i Fejsbuk ne bi li otkrili „elektronske“ napadače. Kao da su okrenuli list: nisu se baš ubili od prevrtanja, ali poradilo se tu nešto. Sad će se svako vratiti svom poslu.

Istina, još od pokušaja „samoatentata“ Dejana Anastasijevića, bombom, na sebe i svoju porodicu (tako su to, nekako, „krstili“ sveznajući) javnost nije bila tako unisona u osudi nesrećnika koji su pretili da će Stankovićevu zaklati i silovati (možda ne baš ovim redosledom) a zatim nekrštene kanibale sa B 92 naterati da je – pojedu! „Nadležni državni organi reagovaće u skladu sa zakonom, uhapsiti i procesuirati svakog ko ugrožava tuđe živote“, parafrazirao je prezident Boris Tadić sopstvenu izjavu iz perioda kad je bio aktuelan „slučaj Anastasijević“ (digresija: interesuje li ikog danas kako se završila ta bombaška „priča“?)! Osudama su se pridružile mnoge evropske institucije, razne NGO, NUNS, pa, čak i UNS koji je, posle Milorada Komrakova i Nina Brajovića u galeriju simbola hrabrosti „uramio“ i samu Brankicu. Mene su se, pak, najviše dojmila hrabra saopštenja „Tanjuga“ i „Politike“ čiji su se kolegijumi ujedinili u oštroj osudi pretnji. Pod tačkom „razno“, na sednicama tih istih kolegijuma, nekom drugom prilikom, osudiće se i pojava da ove dve redakcije već godinama nemaju novinare koji bi se, makar sa upola energije, bavili poslom koji se bavi „Insajder“!

Stvar je, kako i priliči Srbiji, završena grubim nasrtajem na kišobran sa oznakom B 92. Kišobran je preživeo, sa sve vlasnicom a preživela je i Brankica koja je tog istog (i naredne noći) u montaži pripremala nastavak „Insajdera“, demaskirajući takozvane navijače, takozvanih klubova u takozvanoj državi! Iz prikrajka, kako i priliči pseudodržavi, novinarku Brankicu i njenu ekipu kulerski je obezbeđivao policajac u civili.

Legendarni vukajlija.com pod odrednicom Brankica Stanković notira: „Dvostruki paradoks: 1. Žena sa ogromnim mudima; 2. Ta muda uzbuđuju muškarce“. Apsolutno tačno! Ali, kad se, bavite „vrućim situacijama“ i „spornim ljudima“, u vremenima lažnih očevidaca govorite tačno i važite za pouzdanog svedoka sa „mesta kolektivne nesreće“, što Brankica, definitivno, jeste, potpuno je blesavo očekivati da ćete ostati neosmuđeni od daha „kritičara“ ili da će rejtinzi emisije uticati na stavku prihoda od marketinga.

Za očekivati je, međutim, da profesionalna doza čvrstine, istinitosti i hrabrosti u radu provocira zasluženo priznanje. Brankica jeste „pokupila“ gotovo sva profesionalna priznanja koja je zaslužila ali možda je još samo jedna novinarka, poput nje, na svojoj koži osetila svu spremnost pripadnika ovosrbijanske zavidne novinarske kaste da urnišu, unakaze, dokusure ili satru u blato. Treba li naglašavati da je agresivnost, s kojom su to radili, nadilazila njihovu inteligenciju, imaginaciju i (anti)talenat.

Brankica je pre tri godine postala prva kolateralna šteta i prva istinska žrtva tradicionalne medijske ankete magazina STATUS: laureat u kategoriji „najbolji novinari“ prethodne godine, Brankica je 2006. sinhronizovanom akcijom, glasovima novinara u civilu, proglašena „Brukom za profesiju“. Anketirani su se krili ispod „kapuljače“ anonimnosti.

Ako je anonimnost dopustila ovo svojevrsno orgijanje „slobode izbora“, ko je onda istolerisao gomilu uvredljivih tekstova na njen račun koji su usledili: od onih koji govore o „čudnoj metamorfozi u kojoj se radoznala devojčica, koju su pustili pred kamere, pretvorila u nevaspitanu, bahatu i razjarenu ‘komsomolku’ globalnih ideja“ (NIN), preko kolegijalnog tituliranja („Brankica Insajderka je najobičniji lažov, manipulator i prevarant“ – Kurir), do bolesnih tvrdnji (Brankica Stanković, autor emisije ‘Insajder’ nije htela ni da potvrdi ni da demantuje da je imala grupni seks sa…“ – Srpski Nacional) i podmetanja „autorske“ kolumne sa njenim potpisom („Tabloid“)…?!

Slobodan Reljić, Dragan J. Vučićević, Predrag Popović, Milovan Brkić, Jovica Krtinić, Željko Cvijanović i ini poslenici pisanih reči nisu se krili iza nick-a ili ispod kapuljače. Dostojanstveno su stali ispod svojih slova. A kad se takvi autoriteti, bez pardona, olako igraju teškim rečima i sudbinama, nije li pomalo licemerno zgražavati se nad onim što stotine maloumnika na stadionima skandira Brankici Stanković. Jeste to neka vrsta „objave rata državi i građanima“, ali oni su to već pročitali, oni slede zov autoriteta, oni su samo iznikli iz nađubrenog tla. A možda svi uskoro krenu u novinarstvo!

U tom slučaju oprez: „Nema svako govno šansu da postane đubrivo“. Tako je, makar, glasio grafit na zgradi Bundestaga u Bonu!