Čija je naša Jelena?

„Korzikanski bauk se iskrcao u Golf Juan“.

„Čudovište je prespavalo u Grenoblu“.

„Tiranin je prošao Lyon“.

„Uzurpator se navodno nalazi na šezdeset kilometera od Pariza“.

„Bonaparta korača velikim koracima ali nikad neće ući u Pariz“.

„Napoleon će sutra biti pred našim bedemima“.

„Njegovo kraljevsko Veličanstvo ušlo je slavodobitno juče u dvorac Tuilleries, među svoje verne podanike“.

Aleksandar Dima, sin istoimenog francuskog književnika, jedan od osnivača realističke drame u Francuskoj i oštar moralistički kritičar tadašnjeg društva ovaj konvertitski sled naslova krstio je: „Exegi monumentum“. Tom svojevrsnom spomeniku žurnalizmu, zub vremena do danas nije naudio.

„Jelena, kraljica Kalifornije“, glasio je naslov u PRESS-u dan nakon što je „najbolja srpska teniserka“ trijumfovala u Indijan Velsu.

Ništa sporno, je li, slični naslovi, „obogaćeni“ senzacionalnom informacijom da je sam Boris Tadić uputio srdačne čestitke, ukrasili su i ostale dnevne novine tog dana. A, opet, jeste sporno, jer ni nepunih desetak dana ranije, na internet izdanju ovog lista ta ista „kraljica Kalifronije“, „Jelena nacionale“, „naša Džej Džej“ povlačena je po gnjecavom blatu. Nisu joj, doduše lepili etikete tiranina, ljudoždera, bauka ili čudovišta, kao Bonaparti, ali jesu elaborirali na temu njenog fizičkog izgleda. I inače, web strane PRESS-a već dugo praktikuju besomučno čerečenje Jelene Janković: nazivaju je „pekinezerom“ ili „kreaturom sa Grand parade“, predlažu da „kupi ogledalo“ ili „promeni šminku“, a ponekad paranoja ne zna za granice: „Daj, devojko, POBEDI NEKOG U ŽIVOTU, pusti izmišljene ljubavi…“!

Odavno je poznato da je kultura poraza, tačnije, sportskog poraza jedno od najtamnijih mesta u svesti Srba. U našoj, navodnoj, šampionskoj psihologiji poraz ima status elementarne nepogode, katastrofe, gotovo kataklizme koja izaziva cunami kletvi, zadušničara i plačipizdastih jadikovki. O, kako smo nesrećni što su NAM skrivili još jedan poraz, NAMA koji smo tako zdušno, sve podrigujući od piva i slanih grickalica, toliko navijali za NJIH.

Ali!!! Ali, ne radi se ovde o porazima.

Jelena Janković je među prvih deset na svetu! To je ona ista Jelena koja je koliko onomad bila prvi reket svetskog tenisa. Ona ista Jelena koja je osvojila Budimpeštu, Rim, Birmingem, Peking, Štutgart, Moskvu, Marbelju, Sinsinati… Ona ista Jelena koja povređena brani boje Srbije… Ona ista Jelena koja je sa 12 godina, bez znanja jezika, sama otišla u Ameriku, daleko od porodice… Ona ista Jelena čiji su roditelji prodali tek renoviran stan u Beogradu da bi talentovana devojčica mogla da uči od teniskog maga Nika Bolitijerija… Ona ista Jelena čiji nas je harizmatični osmeh, zaštitni znak brendova od „Mone“ do „Riboka“, toliko puta razgalio.

I Novak Đoković je isti. To što je već na pragu dvadesete postao jedan od najvećih sportista u istoriji ovdašnjeg poimanja rekreacije, samo mu je trasiralo put u lavirint gde ga iza svakog ćoška s batinom u ruci sačekuju mudrijaši koje ni sopstvena majka ne bi proglasila šampionima pismenosti. Poslednjih nekoliko meseci posebno je na piku „e-novina“ koje koriste svaku priliku da ga provuku kroz svojevrsnog medijskog toplog zeca. Kao i obično, kad god dragi ljudi iz ove redakcije napišu kakvu budalaštinu ili svinjariju ispod koje ih je sramota staviti svoje generalije, oni potegnu sa izmišljenim potpisom – Branislav Jelić. Tako na talasima orgazma koji je preplavio „e-novine“ kad je šumadijska prestonica otkazala Đokoviću već dogovorenu izgradnju teniske akademije, ovaj dotični pseudonim slavi građansku svest koja doziva pameti i opire se „kastinskim podelama na zaslužne i nepotrebne građane“.

Isti je ostao i Dušan Vujošević (da ne elaboriram – Dule)! Oni su isti! Čini mi se da mi nismo: ogorčeniji smo. Ali ne zbog toga što smo navikli na šampionizam u svojim ličnim životima. Ovdašnja ogorčenost proizilazi iz – zavisti! Srbi imaju tradicionalne, duge i složene odnose sa zavišću. Zavist je srpska duhovnost. I entuzijazam. I patriotizam. Mi smo sa njom na TI! Zavist je taj malter kojim popunjavamo pukotine u našim napuklim, promašenim životima. Toliko smo odvratni sami sebi što smo slabiji od drugih, da nas u životu održava još samo taj „antibiotik“. Palcebo efekat nema ko da nam pojasni.

(Ovaj tekst je pisan 1010. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)